Stražilovo

Б р . 34.

СТРАЖИЛОВО

537

Та старина мудра. Напред дакле, да нам тренут не исклизи, Као што исклизи ио где који пут риба Из руке рибару, Кад је, звекан један, иевешто ухвати. На посао дакле, Ох господар-певче, — Сада ил' никада! На што да вам груди и срце јуначко Страва исиуњава? Та војак сте били — госино му тане! Моћи ћете ваљда сгићи и утеИи Таке је речи зборио тихо Клатновић, звонар подмуклог духа. А господар певац мекога срца Ништа му друго на то не одврати, Већ баш ево ово: „Ох, ти, који знадеш мога срца тајну, Истина је сушта све што си ми каз'о, Као свето писмо — до последњег словца, Та ја добро знадем. Ал као што имам разлога да тајну, Што ме тол'ко тишти — не скривам у грудих, Ито тако имам врло важан разлог, Да је на дну срца дубоко сахраним. Шта би било, да ме ту затеку људи? Ил ако ме Соса за то дрско дело Шопи преко уста? Па тек ако за то дозна моја жена, Мушкобана Марта? Ох ја најбеднији од свију створења,

Што су икад јарко угледали сунце, Кад ноћ није била ил облачно! Така ми је душа, к'о дерегља мала, Што је бура баца и тамо и амо По Дунаву плавом, Ил' љуска од ора', што плива по брљи, Кад је деца баце ... Ал' шта зборим? Напред, одважно и смело, Та моја ће бити победа за цело! Ох реци ми право, Клатновићу брале, Али само право, — тако био здраво ! Је-л' тако ил' није? Тако нек су срећни и унуци твоји, Као што ће искрен твој одговор бити!" А Клатновић на то искрено му рече: ,/Гако је, господар-певче!" „Е кад је баш тако, онда се не бојим." С тим речма певац мекога срца Подиже бокал и опет га спусти. Само кад га ј' диг'о, беше пунан вина, А када га спусти — одјекну празнина. Е тако су празни и џепови моји Сад, кад ово певам пун одушевљења У песничкој ватри. И за тим певац мекога срца Прикупи скуте свога дороца И јурну очајно као без душе: К'о канда га ко год изненада поли Ведром воде хладне. Та очајна храброст камо-ли га носи? А камо ће него срамежљивој Соси.

0 КНЕЗУ ЛАЗАРУ. РАСПРАВЉА И. РУВАРАЦ.

IV. У овом четвртом врло кратком одсеку изложићу, или правије само ћу поменути „добра дела" кнеза Лазара. Мајков, написавши, да се Лазар год. 1376. венчао на царство, продужује на сграни 92. даље: „Године 1380. би на Атону и даде хрисовуљу и т. д. Енгел, од кога је Мајков то дознао, не зна, које је године то било, већ просто каже (III. 338:): „Еагаг Беаисћ^е аисћ *еП»а <1еп Вег§ АШов", као што и Рајић, извор Енгелов, пише (III. 25. и 26.): „ Пов г Јзствуетсд кт> тому, ако и во свлтуго гору Аоонскуго поклонешн ради ходилт." (кнез Лазар). Но где се то „повћствује" ? То се повествује и каже у српском Летопису последње редакције: »Сгн же кне?ћ ходн К1» Јеросдднмћ н кђ светвго гору-' Тако

(Наставак.) пише у свима Летописима те последње редакције (в. Гласник I. 166; Гласник XI. 148.; Гласник ЕХШ. 47.) Но зар је кнезу Лазару било до путовања у та света места; и зар је он могао и мислити, да походи та света места? Било, не било; могао, не могао мислити он на то — ал ето тако пише, и зашто би се записало, да је кнез Лазар ходио у Јерусалим и у Свету Гору, да он није ходио ни тамо ни онамо ? Кнез Лазар био је човек ретке побожности, па као такав доспео је он, да испуни своју давнашњу заветну жељу, и он је био у Јерусалиму и у Светој Гори. Чудим се само Рајићу, пгго помиње само „хожденије" Лазарево у Свету Гору „поклонеша ради", а не помену „хожденије" његово у Јерусалим, кад у Хиландарском Летопису, који је он за се г. 1758. преписао, пише: