Stražilovo

694

СТРАЖИЛОВО

Б р . 44.

То ми не вна ни кроника Само то још једно знамо, Кад изађе из те бруке, Узе зрдало у руке: У Руми 188 7.

Бркови му гаравуши Нису богме проклијали! Ал је зато кб у шали Иорастио нос и уши!

Д- Д-

БУРА У ЗАВЕТРИНИ. НОВЕЛА И 3 СЛОВАЧКОГА Ж И В О Т А. НАПИОАО СВЕТОЗАР ХУРВАН ВАЈАНСКИ. (Наставак.)

II. вори Ореховљанскога стоје ван села, ближе горама, што бране Ореховљане од ветра северца. Од десна се повлачи мање иогорје, а на лево се дали голи брежуљци. Само од југа пукао слободнији изглед. Ту су поља и ливаде Ореховљанске. До царскога друма имају подруг сахата. Донде води пољски пут, а овај лети пун глиба колима до осовина. Да рекнеш, цело село права заветрина. Сами сељани боље су сачувани него њихови суседи, па се боље држе и старих обичаја. Састају се с осталим светом само на сајму најближе вароши. И крој у женскиња сачувао се по старом. По околнима селима, која су ближа осталому свету, узеле женскиње у ношњу плаветне чипке на капама, рађене на стројевима, грудњаке опшивене свилом, а на глави носе вунењаке. У Ореховљанима ките се женскиње накитима рађенима на дому, девојке иду са спуштеном косом, гологлаве. У спахијском двору тера се по старом, све нде по бонтону. Тетка Марија снива о Италији, о Милану, о Млецима; Ореховљански о маџарском језику; његова жена о племићском ирвенству; њени синови, кад дођу кући, поздрављају са „чау!" Старији, Аврел, је писар у министарству. Млађи, Пишта, учи права. Обојица на матер, мисле, да су више нешто него други људи. Отац им је занесењак, ал има још старе немешке Тзоћеин-је и таблабировске оригиналности. Синови шовинисте. Сестра им сачувала још највише нарави свога краја и народа. Још као дете се предала својој дадиљи с таком љубављу, да ни отац, чистећи из куће словачку реч, не отера и стару Кату. Тешио се као тим, што је стара Ката из Сегедина и што носи презиме Ковач. Нуз то му добро дошло и маџарско девојче, које је довео, да му буде уза кћер. Али мудре речи дадиљине дубље су рониле у Јермииу душу него стереотипно нагваждање туђинчета. Прочеље двора Ореховљанскога стоји на четири бела стуба и гледа у село. Ту је у вече седељка, Иза куће је врт, а у овом стар занемарен рибњак. У крају расте трска, а у среди је острв са филаго-

ријом. Хладан поток ромори у рибњак. Чун црвене боје стоји у крају. Врту у зачељу липе, кесгенови и багрени. По свему се види, да су стари становници могли красно живети. И простране собе, подруми и вајати то сведоче. Али време се мења . .. Стари Ореховљански се данас намргодио. Добио од сина, нисара у министарству, писмо, у којем му пише, како не може да поступа. А отац му још последњом поштом послао леп новац. Жена то приметила. — Наш Аврел не може да изалази на крај са осамдесет форината. То види и отац. Али гдеје помоћ? Опет нов дуг! — Па ако? Заборављаш зар на наследство, што нас чека ? — Зец у шуми, — промрмља Карло и навуче хаљину, као да је цича зима. — То је само питање времена, кратка времена. Твој брат лежи већ годину дана. Живео је и наживео се. Свачему мора доћи крај. — Истина. брат је болан, преболан; ал је још жив. Није лепо, Лујза, ишчекивати туђу смрт и на њу рачунати. Па, каква ја права имам, да од њега што изгледам ? Отац нас је на једнако поделио .. . Он оде у свет. Радио је, а беше вредан човек. Његов део порасте. Ја остах на огњишту. Мој део се разлиза. Понда знаш, да нам је дао своју дедовину. Вратио је у ове зидове све, што је из њих однео био. — Али нема осим тебе и твоје деце никога. Од куд је то неправда, очекивати, што с правом пада дечје? Карло се обесели. Жена добро мисли. У собу уђе Лидија с отвореним писмом у руци. — Писмо из Мајланда! — виче још с врата. Мш саго МПапо! Тетка се преобразила. Према своје педесет година леио се носи, глади седу косу и уверава, да човек не остари, догод је у њему срце младо. Друго говоре боре на белом лицу. —• Ала си дивна, Лидија! — нашали се Карло и седе на низак диван. — Је л' да ми илава боја добро стоји? — рече