Stražilovo

734

СТРАЖИЛОВО

Б р . 46.

и да поједини глумци у правом смислу речи ускачу у улоге. Незгода се та и сувише очигледно истакла у прва два приказа, наиме у старом, још мал те не пре пуне две десетине година са позорнице ишчезлом а сад без преке нужде погрејаном „Карлу XII. на острву Рујану", који је у Суботу 7. 0. м. морао из ока из бока заменути Чикијеву „Црну пегу а , и у „Циганину", који је одмах сутрадан био приказан. Старим одличним сиагама не можемо никако у грех уписати, што та два приказа нису била заокругљена, као што смо свикли код нашег позоришта; њима алал вера; али је млађе снаге канда забунила и смела криза с персоналом те нису поверене им задатке могли решити на задовољство публике. Оно је истина, да је оба вечера публика била баш доста издашна са тапшањем, али је тиме само по заслузи иаграђивала старој гарди опробано јунаштво. Појмимо неприлику, К0 ЈУ С У управи нанеле немиле околности, те је не можемо кривити; њу и не кривимо, него млађим члановима замерамо, што се збунили и смели, колико већ није морало бити. Та са иоле пажње може човек, па ма у погледњи час преузео улогу, избећи, ако иишта друго а оно бар — очите несмисле у дијалогу. Уверени смо, да ћемо у идућем броју „Стражилова" моћи донети много повољнији извештај о раду народне позоришне дружине, ово пак сад, кад већ није друкчије, а оно — било иа није! (Новости у нашим позориштима). У Загребу прешла је преко хрватске позорнице 14. (26). октобра први пут лзворна лакрдија Стевана пл. Милетића: „Дилетанти". Уг^псеу иозоришни известилац не вели о самом том покушају много. „Хвале је вриједно настојање и добра воља господина Милетића, који одаје толико талента, особито за сатирички жанр, да се оправдано надамо, да ће он с временом достојно мјесто заузимати међу нашим литератима". Глумци „показиваху живахном игром и добром вољом, даимјестало, да младога иисца на даљи рад ободре. Општинство је било задовољио; па и ми морамо признати, да су нам милији хрватски Дилетанти него њемачки Ђаво". То није много, али је доста. Почетник је као и дете, кад ногом полази. Не тражи од њега, да ти изводи одмах коло или валцер. Придржавај га, док не ојача. Јер чим дрекнеш на њега, заостаће. 1. октобра одиграла се и у нашем народном позоришту у Вуковару новина: Каврга, слика из народног животау три чина с певањем, од уредника овога листа, с музиком од Милчинског. Критика још није рекла о њој ништа. Нредстављаће се и у Новом Саду ове позоришне сезоне. — Ово дана даван је и у Београду нов комад: Девојачка. клетва, слика из народног живота у три чина с певањем, написао Љубинко, музика од Д. Јенка. Дошао нам је до руке само један извештај о том новитету. Извештач Мил. Н. Пеј. у „Биделу" (број 178.) пише врло неповољан суд у њему. „Радња је драмска слаба. Експозиција је на дугачко изведена и веома почетничка, интриге и заплета нема готово никаквог, а тако исто ни расплета. Унутарња драмска веза између чинова и призора врло је лабава, те с тим нема ни занимљивости. Исто тако, и по величини својој, поједини чинови нису у сразмери. Писац није био боље среће ни с карактерима. Види се, даје слабо на то улагао труда, и као да му је намера била, да само неколико слика разних догађаја пред нама наниже". Између осталога напомиње извештач, како је то већ свуда данас код гледалаца у крви, да воли у позоришту да ужива, него да мисли, па се и писци поводе за ћудима позоришне иублике. Па таква је и наша публика. Ми не знамо, како стоји у том с „Девојачком клетвом" ; али, кад су већ гледаоци такви, а класичних комада изворних немамо, оида је боље дати

им представе, које бар износе какву такву лепу и истиниту слику из нашега живота, боље, него поводити се за туђинским замедљаним а отровним залогајима, на која с правом вичу озбиљни критичари, а код нас хоће да захвате корена. (Веоградска иевачка дружина „Даворје") расписује стечај за компоновање смеше једне песама у народном дух} г . У смеши треба да буде најмање пет песама а за текст ваља употребити досад некомпоноване песме бољих српских песника. Награда је сто динара у злату. Композиције са затвореним писмом, у којем ће бити написано име композиторово, ваља послати на управу „Даворја" у Београд. (Слика од Ђуре Јакшића). Милош Марковић из Ковиља нуди „Матици Српској" на откуп лик Лазе Костића, који је сликао покојни г Бура Јакшић. На слици је Ђура и нотписан. Слика је висока 8 / 4 метра, широка 1 / 2 метра. Ако сб „Матица" погоди с продавачем за цену, откупиће је, како има на уму, да према својим средствима набавља за своју збирку дела наших познатијих сликара. Тако је ове године откуиила и неке красне радње нашега уваженога Нове Радонића. Лепо је од иоседника ове Ђурине сликарске радње, да се сетио „Матице". Л!епо би урадили и други, који таквих ствари имају, а за њих немају можда толико вредности, колико ће вредити у Матичиној збирци. Али нека им родољубље метне и то на срце, да Матица располаже малим средствима за откупљивање, те јој треба ићи на руку. —• Бележимо овом приликом, (да се зна, где још има Јакшићевих радова), да у поштованог управитеља Карловачке гимназије, г. Ст. ^Газића, има икона св. Ђурђиц. — Осим тога, кажу нам, да је оно св. расиеће у прочељу Карловачке саборне цркве с поља између обе куле, радио покојни Ђура. Када је нре две године оправљана саборна црква, поновљена је и та икона новом машћу, јер ју је, дакако, киша доста била исплакала. Добро би било, када би когод прибележио штогод о бављењу Јакшићеву у Карловцима, ако то има какве свезе с његовом уметничком радњом, те ако би се тиме што иридонело бољем иознавању његова живота.

КЊИЖЕВНЕ БЕЛЕШКЕ, — Светозар Мл. Бајић писао нам је пре неки дан и замолио нас, да у „Стражилову" саопштимо ове његове белешке: I. Г. Стојан Новаковић у својој Историји српске књижевности другога издања., на стр. 208. каже: ЗемунацВићентије Ракић ро^ен 1792. а умр'о у Београду 1824., био је најпре поп, а по том калуђер, и т. д. Покојни Ђорђе Рајковић у „Јавору" 1877. на стр. 763., саопштавајући једно писмо Вићентијево, побија Новаковића једном белешком из „Протокола в г б чинч> ступакицихњ и умиракпцихч." ман. Фенека, која овако почиње: 1818. марта 29. ирестависп рабт> божш Викентш Ракичв Проигумент>, и т. д. па наставља: „Како је дакле г. Ст. Новаковић могао рећи, да је Вићентије Ракић рођен у Земуну 1792. а умрво у Београду 1824., да је био најпре поп а по том калуђер, ја се томе ие могу никад доста начудити". Тако Рајковић;аја имам приметити ово: да је покојни Рајковић мало боље разгледао код Нова1совића оио место, где се говори о Ракићу, и о томе, шта је и како је писао, нашао би био, да је н. пр. „Жертва Аврамова" 1799. а „ Жизнб Алексига челов-ћка бож1а" 1798 год. нрви пут угледала света, из чега излази, да је Ракић та два своја саставка у шестој и седмој години живота, дакле још у детињству морао написати. А је ли то могло бити ? Шта је дакле у ствари? Ја бих рекао, да је Рајковићево иронисање неумесно, јер оно место у Новаковићевој Историји сри-