Stražilovo

782

СТРАЖИЛОВО

Б р . 49.

чета посла те је, сигурно као увод у већи пут, путовао једанпут у Хилдесхајм, а други пут у Штетин тек онако, да га време прође. Да златну бубицу мало ублаже, писао му је сам краљ, послао му своју краљевску слику у самим бриљантима и наименовао га за генералмајора артиљеријског. Доиста дође адепт опет у Берлин, но уместо да начињен камен мудрости даде, искао је он педесет иљада талира у име трошка, хтео је затим продати своју вештину за округлу своту, тражио је накнаду у трошковима, које је имао у Берлипу, напослетку је молио иљаду дуката као предујам за иут у Италију. Сад су већ попреко гледали у вепггака, а кад скоро у исто доба дођоше писма и од кнеза фалачког и из Беча, која су опширније говорила о адепту, сумња је већ готова била. Уз то се није испунило оно, што је Руђер рекао, како се прави камен мудрости, јер су краљевски комесари сасвим по рецепту његову радили, иа камеп мудрости нису никако могли добити; зацело је дакле адепт нешто

Г Л А 0 Н И К. (Дваестпетгодцшњицу професоровања у великој школи у Београду) прославили су, као што читамо у „Новој Уставности", ироФесори Коста Алковић и Димитрије Нешић 1. новембра о. год. Ценећи и уважавајући њихов рад у школи и на науци, њихови другови, проФесори у вел. гаколи, састали се тог дана у 11 сахата пре подне у згради велике школе па су одатле сви заједно отишли г.г. Нешићу и Алковићу и честитали им тај одиста у нас редак догаћај: навршење 25 година у проФесоровању у великој школи. И ми придружујући се честиткама њиховим, желимо слављеницима дуг живот и добро здравље. (Иеиачко друштво „Обилић".) Академиско певачко друштво у Београду решило је, да уз досадањи свој назив дода још и „Обилић". Обилић Милош је био јунак на мачу, али, као што песма народна каже, и вилу је натпевао. Угледало се и невачко друштво на њега! — У истом скупу изабрана је и нова друштвена управа: за председпика др. Љ. Докић, за потпредседника: правник Јован Јовановић, за благајника: философ Мил. М и ћи ћ, за деловођу: философ X ај нр их Лилер, за књижничара: правник Коста Јанковић, за одборнике: Јеврем Угричић, Милан Драгутиновић, Синиша Радовић и Јова Миланковић. (Одбор задужбине Илије Коларца у Веограду) приредио је 8. нов. на дан крсног имена покојникова добротвору народном Илији Милосављевићу Коларцу и жени му Синђелији у „Грађанској касини" годишњи помен. Иосле освећења водице и свештеничког помена, прочитао је председник извештај о стању задужбина Коларчевих од 1. нов прошле године до 1. нов. о. г. Одбор је држао, по том извештају, за то време 9 састанака, на којима је расправљао и посвршавао разна нитања и послове задужбинске. Основна је главница порасла

затајао. Почеше због тога са ветнтаком мало озбиљније разговарати, зато ти он стругне у Хамбург. Међутим га ухвате и донесу у град Кистрин. И овде нису га сасвим оставили, јер кад је он изјавио, да у граду не може ништа да ради, преведу га поново у Берлин и ту су га чували, но не баш јако. Адеит обећа, да ће сад марљиво радити, те је, како кажу, и сад 32 марке живе претворио у сребро, а 40 лоти живе опет у злато, па ипак је зато нашао и пута и начина, како ће умаћи у Франкфурт на Мајни. Одатле га опет допрате у Кистрин, добро затворе и почну гонити, да дану реч испуни. Он није могао то урадити, те пошто се тако увере, да је адепт проста скитница и варалица, натоваре му процес на врат те га крајем августа 1709. године и обесе на вешалих, а облепили су их златом, које је он начинио био. Тако је радио и тако је прошао овај славни алкемичар, ал зато ипак није ни он справио камен мудрости. (Свршиће се.)

преко 60.000 динара, тако да ће се до године напунити један милион динара задужбинске главнице (универзитетске и књижевне). 0 крвижевном Фонду штампана је прошле године приноветка „Омер "Челебија" од М. Т>. Милићевића у 1000 комада. ПроФесору Вл. Карићу издато је 2000 дин. у помоћ за израду слика његова дела „Србије". Једном књижевном подузећу, које шири српску мисао и осећање, притекло се у помоћ с 1000 динара. (Друштво светог Саве). Ма да се примиче крају тек прва година тога друштва, види се јасно, да је друштво и за то кратко време доста учинило. На првом се месту може тврдити, да је друштвеним радом већ и за ово кратко време доста живо разбуђена и прилично потхрањена српска мисао и свест о народности у свима готово српским крајевима. То се доказује, прво, доста великом и живом преписком, коју је друштво имало с родољубима из разних српских крајева; друго, иовећаном тражњом и отварањем народних школа у местима, која су, особито у последње време, била изложена јаком противничком ровењу; и треће, оном љубављу и жеђу, којом су примана и тражена сва друштвена издања и други списи, којима је друштво у овој години располагало. Новчаних издатака иа давање путнога трошка народним учитељима, притицање у помоћ пострадалима родољубима, откупљивање родољубивих списа, повезивање друштвених списа, на израђивање дипломе за чланове утемељаче, и т. д., било је у овој години на близо 24.000 динара. Књига својих и откупљених друштво је у овој години растурило по Српству на 20.000 примерака, од чега највећи број долази на прву књигу „Српства" и другу књигу друштвеног извештаја, а за тим на прву књигу Вукових „Српских народних иесама", Таљандијереву „Србију у XIX. веку", итд. И на послетку се може поменути, да је друштво испратило осим прилога и поклона срп. правосл. општини у Требињу 4740, а срп. правосл. општини у