Stražilovo

СТРАЖИЛОВО

— Ја где ћеш? — Да-а ... да се и-и-испо-о-ве-дим! . . . — Шта ? Да се исповедиш ? — Ја! . . . Ко-о . . . код Ми-ми-и-и-тра има има до-до-довник! . . . Ја се сетих, да сељаци у шали казан називају духовником. — Не рекох му ништа на то . . . После кратког ћутања рече он: — 3-з-знаш шта? — Шта, ЈБубане? — Да-да-дај ми љу-љу-љуљу ду-у-дувана! — Зар ти је до дувана па овој зими? рекох ја. — Ни-ни-и-ије зима! У шпагу ми беше пола паклића. Ја му дадох. — Да-а . . дај ми ја-ја-јако дес' пара, дада ку-ку-купим љу-љу-љуљу! — Сад не видим. Дођи сутра — 5 ... е ... е, до-до-добро . . . Ви се већ љутите! Хајд' да вам кажем, ко је Љубан! . . . Створење, малено као завезак, дугуљасге главе, уска чела, пепељавих очију, зборана лица, испупчених јагодица, крива носа, великих кривих уста, доста широких груди и кривих руку и ногу. Обрва не имађаше никако, бар их ја писам могао смотрити, кад сам га посматрао. На горњој усни имађаше неколико длачица; из уста, која вавек беху отворена, провириваху дуги и широки жути зуби. Могаше му бити триестри до триеспет година. Оно беше нрљав. ЈЈице, коса, науснице и кошуља беху једне боје, а та боја била је модро жута. Иђаше вазда у једном и истом оделу. Оно не знађаше, шта су чакшире — јер их никад није облачило. Прљаве кошуље, исценан кожух, по врх кожуха искрпљен гуњ, а по врх гуња висаше му на кајишу кожна торбица (јанџик), то беше сво његово одело. Од потреба носио је штап и то вазда у левој руци. У торбици му беше сва имаовина. Лула, кресиво, кремен, мало труди, неколико палидрваца, нешто корења, неколико лиски дувана, а, по неки нут, и »паклић«, неколико крајцара или никлова и, доста пута, комадић проје. Сакато, немоћно, јадно, чемерно, мутаво створење, — то беше Љубан. У селу су га сматрали, . . . како да кажем, , као ствар, ствар излишну. Нико га није пи у што зарезивао; чак и Цигани, који су свуда презрепи, грдили су га. Баш се сећам, како га једаред изгрди чича Пера Циганип . . . ј

Иошао сам био од школе у село и на путу сретнем Љубана. Снег веје, а он нева. Како ме угледа, он ми приђе и поиска дувана. Док му ја давах, крњаши из сокака чича Пера сав крвав. — Шта је то, чича? — упитах ја. — А ет', мулим ти, гозподин-учител', тук'о ми мој Зтанко. Љубан га погледа. У мутном, пеиељавом оку његовом нлану нека искра. Чело му се намршти и он замуца: — А . . . а . . . а, . . . оца, оца ње-ње-његова! Циганин дрекну: — Ух! рђо! . . . Убио ти бог, да ти убије и твоју луду главу и твоје бангаве ноге! ЈБубан се насмеја грохотом, па рече: — Ни-ни-није право! . . . Тре-тре-треб'о је по_. . . по . . . сре-сре-ди . . . и . . . ини! 1Га се онда опет насмеја, па оде певајући... Нико га није мрзио, али није ни волео. С њиме су се играли и шалили као са мачком или исетанцетом. Ако дође, с њим се започиње шала, а ако га нема, нико га се и не сећа... Где год чујеш песму и бројеницу, знај, да је Љубан. Како није могао говорити, он је невао; уста није склаиао, сем кад спава . . . А људе је волео, и ако они нису марили за њега. Долазио је на седелнсе, на прела, казану, на славу, на свадбу, само није ишао тамо, где се издаје подушје. То није за њега, јер ои није могао да не пева . . . И чим би се појавио, све је трчало њему и викало: »Ево Љубана! . . . Ево Љубана! . . .« Младеж би се окупила око њега и задиркивала га; зачикавала га то на ово, то на оно јунаштво; деца би му претурала његов јанцик, а жене би се зацењивале од смеја још у напред — Љубане, не мо'ш заиграти ка' ја! — Мо-мо-могу! — Изброј-де коју! И он, тетурајући тамо и амо, стане бројати своје бројенице . . . Међу његовим бројеницама било је много масних, али он их је нодвикивао и пред самим девојкама, не с тога, што је био безобразан, него што није ни сам. знао, да ту има чега безобразног. Он је био невин као дете. И пошто би се наиграо и набројао, или пошто би бос по снегу отишао у комшиску авлију и вратио се отуд, онда би тек заискао «љуљу дувана« или »дес' пара, да куни љуљу«. Чудпу игру играла је судбппа са овим чо-