Stražilovo

20

вечуљком. Он је родом из Свилеуве. До петнаесте године беше то младић снажан и здрав као јелен . . . Једном, некако с пролећа, чишћаше он јендек око једне своје њиве. Заморен и ознојен остави посао, напије се воде и легне, да се мало одмори. Брзо је заспао. Кад се пробудио, није могао пи чим маћи, тело му беше узето . . . Причају сељаци, да су му уста стајала, где је врат, тако му се глава била окренула. У вече га нађу и донесу кући. Још су му родјЈтељи били живи. И они трчаше свуда. Где год би која врачара и картара, ишли су јој ј Али ништа не поможе. Он лежаше онако искривљен; шта више и језик му је био узет ... Већ су били изгубили сваку наду, да ће га икад моћи придићи, кад једне ноћи дође на сну његовој матери сед старац и рекне јој: »Ви се мучите и тражите лека вашем детету; али га не ћете моћи наћи, док не одете манастиру Петковици, па да му тамо сед калуђер очита молитву.« Одмах се дигну, те у маиастир. И, заиста, нађу тамо једног седог калуђера. Казаше, шта су снили. И калуђер очита Љубану молитву... Веле, да се Љубан опоравио, кад се кући вратили. Могао је помоћу штапа ходити, али није могао радити, остао је богаљ. И језик му поче проговарати, али је остао мутав . . . Да наставим даље. Ми идосмо најлак, а снег падаше. Већ ми је до половине чизама. Љубан тетураше које од пића, јер је био прилично напит, које и због великог снега. — Како ти, Љубане, живијп ? — упитах, тек нека се говори. — Ко ? . . . Ј . . . је . . . је л' ја ? — Јест, ти. — Ка' му-му-мученик . . . — А што? Зар те не пазе у кући? — Ј. . . ј . . . јок! — А што ? Ми-ми-ми-ирјана, о-о-оиа Онда ућута. — А шта она? Грди тс? — Ту-ту-туче! . . . — Туче? • — Ја! — А Милан? (брат му.) — Ни-ни-ништа. — Како ништа; зар те не брани? упитах ја. — Ј . . . ј . . . јок ! . . . Ве-ве-вели: »У-у-удри бо-бо богаља!«

— А дају ли ти бар т да једеш? — Да-дају. — А где спаваш? — У ... у ... ј кући. — А имаш ли спаваћих хаљина? — И-и-мам гу-губер. — А још шта? — Ни-ниш-ништа! — Еј, весели Љубане! — рекох. И оиет ућутасмо. Ветар дува изнад наших глава; снег сипа, а ми идемо најлак. — О-о-оћеш ку-кући? — пита ме он. — Хоћу, Љубане. — А . . . а . . . а што се не . . . не . . . не у-увра-а-тиш Ми-ми-и-тру ? — Не ћу, ЈБубане! . . . Волим да снавам код куће. — А . . . а . . . а ме-мени све-е-'едпо! — Е, шта ћеш? Он застаде. — Шта је, Љубане? — Да . . . да . . . да за-за-запалим љу-љуљу. — Како ћеш запалити на овом времену ? — Да . . . да . . . да у-укрешем . . . И укреса. Ја имадох у мојој кутији неколико цигара. Извадим једну и запалим . . . Већ дођосмо на крај села. — Ти ћеш тамо, Љубане? — Ја! — Е, добро. Лаку ноћ! — Ја . . . ја . . ја ћу до-доћи су-су-сутра за . . . за . . . за љу-љуљу ... — Добро, дођи. Лаку ноћ! — Ла-лаку но-но-о-оћ! И он сави за ћошак. За мало на се опет разлеже глас: „Извир вода извира-а-ла ... „Беле пене измета-а-ла ... „ Ој Тамнаво мо-о-ја!.. . Па онда дође бројеница, али масна. — Еј, Љубане, Љубане! — рекох ја и насмејах се. Сагнем главу, јер ме већ ветар и снег почеше тући. Но за мало, ја опет чух, како хуји изнад моје главе . . . Био сам у јарузи. Пребродим здраво и једну и другу. И кад се испех на брег, ја видим, како се светле моји прозори. Боже, што ти је своја кућа! А кад стигох, ја само спустих свежањ с књигама на сто, на коме се пушила топла чорба, па се бацих на кревет . . . Послулштељ дође, те ме изу, а жена ме запита: