Stražilovo

24

СТРАЖИЛОВО

Бг. 2.

Стајић. А мени и не пада на ум. који Стајић. А и он је био с Јованом ономад код мене. Фини мдадић! — Па, како се то ујак сад иродобрио? — Шта мислиш ? Сам му писао, па му послао и путна трошка, само да дође. — Бога ти, прекинућу ти реч, зна л' се што, где му је отац? — Никад ништа. — Е, то је лепо од поп-Стеве. — Довео га, да ту проведе вакацију . . . Ал не знам, што их већ нема из винограда! . . . Владимир ми је био ту пре, него што ћете ви доћи; мало јео, па опет отрчао с децом. Ако није и он код кола, Знаш, да стрепим, кад се игра то коло! Дете, као дете, мота се с другом децом око момака и девојака, провлачи се кроз коло; па се све бојим, удариће га какав напит. Казала сам му, до душе, и сама, да потражи Мацу, па да је пошље кући . . . Гле, молим те, које је то доба, па је још нема. Свако се то одмори, бар кад недеља дође; а мени ти се не зна ни благдан и свагдан. Ни на кога се, слатка, ослонити, ни колико отлен дотлен. Само да ти приповедам, шта ми је нарадила. Ономад . . . И сад удари сека Ката да описује, штајојје „та девојчура" кад рекла, како пере судове, шта је кад полупала, и тако даље. Почела је од ономад, а, да је све ређала, свршила би с оним пре три године. — Него шта знам ? Код нас ти је на селу тешко наћи слушкиљу, па не знам, које новце да јој даш. Нема у нашег света сиротиње; не зна ти наш планинац, шта је то служба. А свако је одевено, враг их и с девојкама, по најновијем журналу; не стиди се прве госпођице. Она ти напуни својих неколико котарица воћа, метне на обраницу, па хајд у варош; па се одене за целу годину . . . Понда шта ћу? С њом зло, а без ње и горе. Ната опет узе да се хвали са својом Кристом. Намерила с'е на добру девојку . . . Трива јој је брат. Он кирија; а она ево је код ње већ четири године. Па има послугу и од Триве. Криста јој је послушпа, па радилица, иа верна, па . . . Ал- само ... И сад је за цело хтела да се потужи, како Криста скоро свако боговетно вече изађе пред кућу, па се ту нађе с неким ковачким калфом, па је не можеш довикати с улице. Кад опет оде по воду, као да је себи по смрт отишла. Враг би је знао, шта ради: данас је налога, . . . јуче је била замућена вода, . . . не знам, шта ће опет сутра бити . . . Нема сумње, да је Ната сад и то хтела да каже и да би то рекла, да није ту — „дете", Даринка; а деца, дакако, не морају свашта чути. У то дође и Маца, те се разговор и због тога о томе прекиде. Но Ката неје пропустила, да избаци

неколико муња и громова на Мацу, што неје дошла на време, кад зна, да треба ово оно . . . * У исто доба иду Јован Јаковљевић, Бранко Ста јић, његов „друг и.з Беча", и Брајковачки учитељ Кнежевић напоредо кроз планинске винограде. 0 раме пребацио сваки пушку. Али им се види, да несу ловци од заната, него баш од дуга времена, можда, баш и од жеље, да увеличају само једном згодицом више своје благовање на селу. Она двојица ђаци, па хоће да проведу свој школски одмор што слободније, што разноврсније, да се издовоље у свачему, чему им се пружа прилика у убавој Фрушкој Гори. А учитељ се „једва дочепао чесгита друштва", па се не растаје од њих. Што сад иду, па им не пада на ум, да прислушкују сваки шушањ, кад се заталаса гдегод у шушњарку или у бразди, нити да вијају над собом облаке, већ пуштају, да норед њих пролећу чворци, што се надлећу као облаци пад грозном планином расплашени то чегртаљкама то бичевима и пиштољима пудара на опрезу; што сад не ће ни на што нидасе осврну, — рекао би, уморили се, ваљда, лов ловећи ваздан гором и планином. Но ни целим данашњим својим трудом не би стекли ни колајнице зеленога Нимрода, како се слабо трзали и утргли око лова. Да им се уз пркос учловио гдегод зека, или лис, или јазавац какав, можда би и жртвовали за њихову љубав какво тане. А овако избацили неколико метака у лист хартије, што је задели на суху грану на некој брескви, тек да зар омиришу мало барута. Иначе прелешкали, разговарајући се то о овом, то о оном, у хладу између четири висока разграната ораха у Јаковљевића винограду цело скоро после подне на мекој трави у крај поточића, што се слива преко луба дебела орахова дрвета, те шуми и жубори као на некој водојажи, да се мало даље изгуби роморећи између густиша дивљих ружа, јагодњака, беле лозе, бршљана . . . Разговор њихов врзао се највише око догађаја, што га је омладина у то доба спремала, а цео народ прихватио свом вољом својом и српским одушевљењем. Како се обрадовао био Бранко, када је пре недељу дана у Бечу на једаред добио од свог ујака поп-Стеве из Брајковца писмо с пет печата., да дође, ако хоће, у Брајковац, да проведе које време! Добро му дошло баш с тога, што је у то време овде доле највише у народу врило о Бранку Гадичевићу и његовој прослави. Одмах сутра дан носле оног великог концерта, што га је приредило српско академиско друштво „Зора" у Бечу у спомен великог песника, седне он на лађу, а с њим и Јован Јаковље-