Stražilovo

СТРАЖИЛОВО

Б р. 3.

ца, род и помоз бог ... Ко не би у кавану, кад је тамо тако лепо, музика свира, а код ћир-Пашоне још и »гарава Јулка« пева, иа света — мили бого! . . . Ето, прођи и једну и другу салу, па нигде места! Папта већ бесни од љутине, на лицу му то читаш. Сад би да се свађа са целим светом, јер — »како то? Он, редован гост, па да нема места ?!« Пера се опет љути на Панту, што се љути: »Кад нема места, нема, — иа то ти је. Хајдемо«. Пери и онако није најпријатније у кавани. У кавани, поред толиког света, он, . . . он, чије мисли једнако блуде за њом, . . . за њом, која га је страшно нреварила! Волео њу више но очи своје у глави, а она пошла за другога! . . . . Онај трећи ? А шта се њега опет тиче ? ! . . . Још га ни једна није изневерила. Ни једној кавани није редован гост. Где стигне, заљуби се; у коју кавану дође, пије пиво и каву. Ако га не ће ова, хоће она; ако нема места у једној кавани, има у другој, на — равно до Косова. Јест, али ће код Пашоне вечерас доћи Пантина Љубица, па Панта треба да је ту. Треба да види њене плаве очи, да је поздрави. да јој се насмеши и да стисне њену белу ручкцу. Панта и Пера свађају се, а Стева разгледа око себе и мери онај нтарени свет. Скупио се, па ужива. У таквом мозаику разног рода људи, жена и девојака, лети око час тамо час овамо. Онамо пуи сто самих официра, а мало даље десетина војника безбрижно испија пиво. Не далеко од њих шарене се млади академци: свакоме се на лицу чита, да ће осветити крваво Косово! . . . Тамо за једним столом, не знаш, има ли више људи или жена. За другим жена држи дете на крилу и даје му да сркне мало иива. Ако, нека се дете учи!... Ено и попа са својим вернима суши чаше. »Свјакоје диханије да хвалит господа!« . . . . Али ко да наброји, ко да спомене све, кога има у кавани ! 'Га, пре да запиташ : кога нема? — Ето, професора, ђака, трговаца, занатлија, раденика, чиновника, глумаца . . . Овде лепа једна цура, — друштво је слабо занима, јер њен иоглед некога тражи . . . Онамо се опет неки весели братац развеселио, иа пије ли, пије и шаком удара о сто. Шта ће? Шест дана ради, а седми носвећује господу богу своме ! . . . Келнери јуре с пупим рукама. Неко виче нива, неко вииа, неко тражи јеловник, лупа чашом,

звецка наром о чашу, а највише се ори; »Плати!« Па где је тај мајчин син, који ће рећи, да Београд није јевронска варош, да Београд не живи ?! . . . 0, живи, живи! . . . Жив ми буди, Београде, ти си идеал целога српства Теби је идеал — кавана! . . . Нестаде Ианте. Где је? — Свађа се са ћир-Пашоном, за цело, да му намести сто. Пашона нешто млати рукама по ваздуху. Ваљда се брани, — док не зовну једног келнера и рече му, да намести сто. Пашона је врло »увигјаван« човек. Нико нема толико »увигјавности« колико он. Он даје и Изоп 1оп београдским кавеџијама. Зар не? Полиција забрани »тинглтангл«, — Пашона набави »дамен-оркесгар« . . . Демонстрирају! Полиција »у интересу реда и норетка« забрани »дамен-оркестар«. А »патриота« Пашона изумео »гараву Јулку«, да пева »српске песме« ; нашао »српски свирачки збор«, да »српски« свирају. И код Пашоне оиет света, као у кошници пчела, а све кафеџије удри за Пашоном... Брзо се нови гости наместе за свој сто, а и сто се не постиде своје многобројне браће.

— Гле, ено среће, ено праве љубави! узвикну Пера и показа младу једну госпођу и њена мужа. А њих двоје седе за трећим столом. — Да сте их само видели! Она узела бадем, пола нојела, а другу половину даде своме мужу са свим нежно и умиљато — »Нежно и умиљато« ! . . . Од кад ти, непријатељу жена, постаде толика сањалица? А шта би рекао, да је ова госпођа или нреварила свога мужа, или се спрема да га превари? —• одговори му Стеван. — ћути, злослутницо ! — Баш си неваљао! — викну Панта и Пера, иа га пођоше осуђивати, како тако што сме и може рећи, кад и не познаје госпођу. — Право да кажем, и не сећам се, да сам видео ни ње ни њена мужа. За госнођу не може се рећи ни да је лепа, ни да је ружна. Нешто средње али ближе лепоти. На њену лицу има нешто мило, нешто, што примамљује. Нрне јој живе очи пуне су израза и њима стреља свога мужа. Он седи до ње, а оиа му по свој прилици нешто пријатно прича, јер сваку своју реч пропраћа осмехом. Да је не би и остало друштво чуло, са свим му се примакла, те им се дах спаја. Према њему се тако похогљиво нагла, да покаже цео свој лепи