Stražilovo

ш Бр. 5.

СТРАЖИЛОВО

77

ваља за тим да тежи, како би постао сином божијим. Сам оснивач хришћанства је живио и учио тако. „Будите савршени, као што је савршен и отац ваш небесни", вели Исус Христос. Код свију прехришћанских народа у народности се огледао задатак васпитању; хришћанско васпитаве је пак, као и само хришћанство што је, опште човечанско. Цел хришћанској педагогији је једна за све народе, за све друштвене слојеве, без разлике по роду. Хришћанској педагогији је задатак да иотпомаже, како да се у човеку развије право биће његово, т. ј. оно, што је у њему божанствеио, и тако да буде наравствено слободан, и да буде што више своме творцу налик. Хришћанска недагогија сматра човека као члана целине, и иде с једне стране за тим, да се у њему саобразно свачијој индивидуалности развије карактерна душевна самосталност, а с друге стране, да у њему распали љубав, оданост и вољу к пожртвовању за целину. Хришћанска педагогија иде за тим, да се хармонично развијају све снаге појединог човека, прузкајући као средство томе све, што имамо од вештине и науке, од света и живота, како би сваки појединац, ојачав своје снаге, могао и стварати, те се и тако приближити своме творцу. Хришћанска педагогија увршћује у ред бораца сваког појединца, да се бори за остварење царства божијег још на земљи, а то је оно царство, у којем влада разум, лепота и врлина. Идеја хришћанства је заиста неизмерна. А да је тако, види се отуд, што је обузела свеколико мишљење, осећање и вољу човечију, што је преиначила и науку и вештину, домаћи и јавни живот, цркву и државу. Такву идеју може људство схватити тек у току дугачког развитка. Испрва се та идеја показала човеку у најпотпунијој, но ипак у најапсолутнијој форми, у облику религије (вере), јер религија је извор, из којега извиру све остале битне форме душевног живота, и тек религијом добивају своју садржину. Сва душевна образованост (држава и вештина, знаност и ваљаност) полази из религије и на ком је који народ степену свога културног развитка, огледа се пре свега у његовој религији. Религијозни моменат хришћанства био је веома силан и важан; човек је, присвајајући и уживљујући се у њега, нашао потпуног свог задовољства. Но уживљујући се човек тако, човек је временом на странпутицу отишао. Држећи се за сина небесног, човек се почео сматрати као странцем на овој земљи и све красоте овога света држао је за ништаве према онима, што га чекају на ономе свету. Према таковом схватању појмљиво је, што је временом хришћанство прешло у негацију овога света. Кад то знамо, онда ћемо лако моћи схватити и

тенденцију тадањег васпитања, особито до реформације у средњем веку. Место да се ради онако на васпитању, како је заиста првобитна хришћанска наука прописивала, васпитање тадање није видело ни правог човека ни нравог света. Васпитање тадање сматрало је човека грађанином неког надчулног а не овог реалног света. Васпитање тадање ие познаје природу у човеку, нити човека у природи: не нознаје дакле природу човечијег бића и постајања, нити знаде за читаву половину средстава за образовање духа човечијег, коју даје природа и наука о њојзи. И ако је дакле једнострано било то васпитање, ипак је створило услова за напредак у будућности, подигло је парохијалне и манастирске школе, латинске школе и университете. Реформацијом у средњем веку раскинуо је људски дух ланце, који су га спутавали. За реформације и одмах за њом почело се ашвље радити и на подизању школа. Реформација је истакла праву хришћанску идеју у питању васиитања и наставе, наглашавајући, да ваља све васпитати, а не само некоје; да ваља сви да иду у школу, а не само они, који ће да буду свештеници. Васпитање народа датира се управо од реформације; јер ма да је основних школа било још у 12. веку, ипак праве основне школе као мета за васпитање и наставу јављају се тек реформацијом. Дуго би било, кад бих низао све. што се по томе догађало. Доста, што ћу наговестити, да оно, што је идејом хришћанском исказано пре неких скоро деветнаест стотина година, да је то тек данашњи, модерни свет схватио управо као што треба. Данас има школа иа све стране; данас постоји обавезна настава, т. ј. да свако дете мора ићи одређен број година у основну школу без разлике по роду и сталежу; затим има средњих и виших школа за оне, који осећају потребе за јачом душевном храном. И не само то, него се данас и мимо гпколе ради на васпитању и настави народној: пишу се књиге, како би појединци могли и после, кад школу оставе, душевно напредовати и упућивати се у свему, што је добро и ваљано. И кућа, породица ради данас више на васпитању него што је радила нре. Па и то је сасвим у духу хришћанске идеје. Да богме да није у свакој кући баш као што треба; али ипак признати морамо, да је данашњи свет у многом и многом нитомији него ли што је свет пре ц ,био, а то имамо једино захвалити идеји хришћанској, која је тек данас стекла живота. И српски народ схватио је већ одавно ту хришћанску идеју о васпитању и настави. Та да није схватио, не би се тако одушевљено одазвао на глас