Stražilovo

да се тврдо узда, да ће, ма у последњем тренутку, и забранити. — 0, моја ће мама мени већ дозволити, — одазва се Даринка. — Њој се здраво допада Бранково коло. Ја сам учила у нашој вишој школи нашу књижевност, па сам и мами читала о Бранку и из Бранка. А и покојни тата, каже, тако је све нешто спомињао и Бошњака и Србијанца и Херцеговца и Сремца и Бачванина и Дубровчанина и ове и оне; па је увек, каже, говорио, да је то једно и треба да буде једно. Зорка већ опет дотрчала с књигом у руци, па говори речи познате „Бранкове жеље": „Ја познадох, што нисам познав'о, Први санак ја сам већ одспав'о..." Даринка хоће да јој помогне, на се унлете и она: „Први санак мира вечитога..." А Зорка нестрпељива, па заврши последњим стихом: „Србадијо, не било ти лросто!" Сви прснули у смех. — Знам ја, знам све до краја! — правда се дете, а застидела се. — Цело ја знам; само још који пут да прочитам .. . Је л' браца, — окрену се, као чигра, у заштиту Јовану, — још имам сутра, па прекосутра, па наткосутра, па још један дан, па недеља? Је л'? У томе се отпустила Јелена и Даринка; па се она нађе између Јована и Кнежевића, а ова између Зорке и Бранка. Зорка пресавила своју књигу, па чита своју декламацију. А Даринка ће запитати Бранка: — Хоће ли ко говорити штогод том приликом? — То је бреме нало на мене, — одговори Бранко. — Аха! Држите се! — рече му Даринка, те му, бојаги, попрети својим прстићем. Бранка прође нешто скроз, како му се допаде у тај мах девојче. - Што ћутите?... Бог ме, није лако, ја мислим, говорити пред нросгим светом! — Ви ме још већма плашите, те ми сад тек долази пред очи све већа тешкоћа бремена, што сам га се подухватио у иајбољој вољи. — Немојте се плашити, господине Бранко, рече Даринка, као да јој жао, ако је збиља тако, па га чисто теши. — Ја сам уверена, да се не ћете постидети. — Хвала вам! Ви тако умете и да храбрите, да сам сад опет већ слободнији. (Нонда се "затрча, те додаде:) Ви сте анђео храбрилац! — Молим, молим, господине, — одговори Даринка, а застиди се. — Не стоји вам лепо, кад ла-

Б р. 6.

скате,. . . ни мало лепо. Ериво ми чините, кад ми таква појма о себи улевате. Збиља, обори девојче очи, као увређена. У Бранкову срцу узавре. Поцрвени, па му и самом криво, што, ето, избаци нешто налик на „курисање". Застидео се ... Једва се нрибра. •— Госпођице Даро, — рече јој тихо, па тако искрено, својски, а тако покајнички, да она подиже опет к њему своје миле очице и милокрвно га погледа. Али ие мога одолети његову погледу. Осети, како јој у очи сухну неки плам; а на зеници јој затрепта дуга, те их одмах обори. — Опростите! — прошапута, ал' не подиже очију. .. Добро те се у томе помешали с осталим друштвом. Учитељ и Јован, а и Бранко пристао уз њих, ... упели се, па доказују Јелени, како митроносни песник омладине свога доба, Лукијан Мушицки, и учени архимандрит Јован Рајић, кому, кажу, петнаест пута нудише владичанску митру и он је петнаест пута одби, да може мирно у својем скровитом Ковиљском манастиру писати богословске књиге и историју Срба, Бугара и Хрвата, . . . како та два књижевна великана старије наше књижевности несу „некакав" Мушицки и „некакав" Рајић, као што је Јелена мало час била рекла, него људи, којих ће заслуге по српску књижевност остати трајне, да их збиља не потамњује ни слава млађанога Бранка Радичевића. Необични дар, неуморни труд и сувремена ученост и Рајића и Мушицког дуго ће остати узором омладини, која има да се учи ; а дела њихова биће вазда на углед, како ваља љубити свој род и своју веру. Него Бранко Радичевић дубоко је заталасао најврелије осећаје срца и душе срнског народа својим лаким песмама, опевајући му разумљиво и са жарким родољубљем витешка дела наших предака, стару славу и нове невоље од Немање и Косова до данашњег дана; па је пошалицама и младачким несташицама дирнуо у живац и мушку и женску омладину народну; та што је најглавније, уз старину Вука, као ђенијалног скупљача народних умотворина, и ученога ђака Вукова, уз ђуру Даничића, као научног обрађивача тог бесцен-блага, удари први у струне народних гусала, па чистим српским народним језиком, каквим нико још пре њега, а нопут једре и здраве народне појезије, несмом, као најзгоднијим оруђем, прокрчи пута у књижевности нашој простом лепом нам народном језику. Нека данас строги критичари и естетичари и осуђују неке његове стихове, као да су „пука проза" и „крпарија", тек без њега ко зна би ли од мах добили песнике

СТРАЖИЛОВО