Stražilovo

Б р. 6.

СТРАЖИЛОВО

као што су Змај, ђура Јакшић, Владислав, Шапчанин, ЈГаза Костић и други. Језик народни презрели беху у оно доба сви и мањи и већи књижевници, па и сам Рајић и Мушицки, чак и неумрли песник неувелог „Горског вијенца", владика Раде Његуш, не бепте по све тога слободан, — та већ загрози опасност, е дуго и дуго прост народ не би имао никакве користи од штампане и писане књиге својих учених синова, на које, сиромашан и онако, тропга своје силно благо. Мозкда је и трагична судбина, прерана смрт тога ђенијалног младића увеличала симпатије народне. Но било како му драго, Бранко Радичевић сјаће за вечита времена као трећа звезда уз Вука и Даничића на освитку нове иам књижевности народне. А то је оно, игго је и најозбиљније српске наученике покренуло, да с омладином заједно испуне скромну жељу песникову, да му пренесу последње земне остатке на вис убавога Стражилова, које му, за ђаковања још у Карловцима, тако беше омилело. То је оно, што треба да измири. а у идеји Бранковој, све без разлике и политичне и друштвене странке, које вру у нашем јавном и друштвеном животу, а лоштено мисле. Јелена је слушала све то нажљиво. Је ли што схватила и упамтила, то је — у божјој руци! Али је бар тврду веру дала, да ће све и сва порадити и код чике, поп-Стеве, и код матере, госпође Рашићке, како би јој допустили, да и она пева на Брајковачком селу у недељу. — „Ако госпођа Јеца што не изради", мисли у

себи Јован, „не помогоше код поп-Стеве ни најубедљивији разлози." А Кнежевић и опет не пропусти, да не примети, како би му врло жао било, да Јелена не запева с њима, јер — њен глас тако му је потребан у збору, да готово без ње не ће моћи бити ништа. . .. Ударише и краве из поља. Или се кравар данас боље пожурио него обично, или су се збиља „физите" код госпође Нате и Катице мало дуже позабавиле, тек, ето, брзо прође време, кад се обично и госпође сеоске враћају кући из посете. Па сад се тек диже госпођа Јеца са својом кћерком, да полазе кући. А отпратиће их Јован, Даринка, учитељ, Зорка, па, наравно, и Бранко. Салетели сви, штогод их је, госпођу Рашићку, да допусти Јелени, да пева на сблу. На учитељево „милостива", колико јој годило, ипак се намргодила. Али које Јованово разлагање, а највише канда Бранкова реч — израдише своје. И поп-Стевина Јелисавета даде се обрлатити још до куће, да ће заложити своју реч. — Видићемо још, шта ће рећи ноп Стева? рече она, па се насмеши. — „Бојаги!" — помислише сви мушки у један мах као по договору . .. За Брајковачки певачки збор, дакле, били су сви уверени, нема опасности, да ће морати певати без госпођице Јелене. Сутра после подне одмах је прва веџба певачка. (Наставиће се)

БОЖИЋ У ПРОГОНСТВУ. ЈЕДНА ГЛАВЛ ИЗ ДОСТОЈЕВСКОГА ДЕЛА „ЗАИИСНИЦИ ИЗ МРТВОГА ДОМА". (Свршетак.)

I едосмо за ручак. Прасе Акима Акимића беше изврсно испечено. Но ни сам не знам, како се ово десило: није потрајало зар ни пет минута, како оде плац-мајор, а показа се, дајебило за чудо много пијана света, а још пре пет минута све је било сасвим трезно. Указаше се многа сјајна и зажарена лица, искрсоше и балалајке. Мали Пољак већ је ишао с ћеманетом за неким веселим братом, који га је најмио за цео дан, да га „прати". У часу дође разговор пијанији и гласнији. Но ручак се опет за то мирно доконао. Све је било сито и напито. Што је било старије и солидније, оде одмах да мало прилегне; оде и Аким Акимић, сигурно у уверењу, да је о великом празнику на сваки начин нужно прилећи и нродремати мало. Неки старчић, стародубовски староверац, продрема малко, оде. за пећ и отворивши молитвеник пре-

чита до мркле ноћи, скоро и не прекидајући молитве. Тешко му је било гледати тај „покор", као што је говорио на оно свеопште весеље у касарни. Черкези се опет повукли у крај па радознало, а некако и мрзовољно гледе тај пијани народ. Сретох се с неким Нуром, Черкезом: „Јаман! Јаман!" рече ми Нура, машући главом и очигледно негодујући; „ух, јаман ! Зло ли ће се расрдити Алах!" Исаија Фомић (Томић) опет некако с намером и као уз пркос ужегао свећу, па сео за посао, показујући, како он, јако, ни пода шта не држи празник. Нађоше се и неке карте. Инвалида се слабо бојали, а ради унтерофицира (који се иначе и сам старао, да ништа не види) поставили су стражаре. Караулни официр ако је триред завирио у касарну читавога тога дана. Но пијани се у тај мах скривали,