Stražilovo

Бг. 6.

СТРАЖИЛОВО

је провео, осећајући на послетку, као да. се преварио у некој нади. Петров дотрча после још дваред до мене. Врло је мало пио целог тога дана и био је скоро сасвим трезан. Но он је до последњега тренутка све нешто очекивао, што се свакојако мора збити — нешто необично, свечано, нешто, што ће га врло развеселити. Он то до душе није говорио, али му се могло из очију ишчитати. Ишао је неуморно од касарне до касарне. Но на његову велику жалост, не деси се ништа необично; нити му ишта друго изиде на сусрет, осем пијанство, пијано и без памети задиркивање и усијане од пића главе. И Сироткин, сиромах, пође у новој лепој кошуљи по касарнама. Дошао некако светао и умивен, а видиш и њему на лицу, како и он. тихо и безазлено, чека нешто. И тако мало по мало у све уђе нешто несносно, нека безвољица. Наравно, било је и смешних ствари, но мени их је свију било некако жао, бијаше ми тешко и загушно међу њима. На двору се препиру два заточеника, ко кога треба да части. Види се, да се већ поодавна препиру, а канда су се и свађали пре тога. Један већ одавна нешто жме на онога другога. Тужи се на нешто и заплећући, као да га „пчела ујела за језик", доказује, да га је онај једаред преварио: продао се цеки кожух, затајали се неки новци, јопг лане пред Ускрс. И још му је за нешто жао било . . . Исти тај, што се жалио, био је висока нека коштата момчина, није мо рао бити глуп и знао сам га као мирна и тиха; но кад се напије, тражи ма кога, да му се изјада. Он ггсује, али исказује жељу, да би рада од сада још тим боље да се спријатељи са противником. Онај други — пун, стамен, омален човек, лице му обло, а по изгледу лукав и подмукао. Попио је можда и више од свога другара, но тек ако га је мало ухватило. Био је карактеран човек и нознат као човек богат; сад некако не хтеде да дражи још више свог плахог друга, него га још одведе до крчмара; овај га, до душе, и уверава, да је он и дужан почастити га, „ако имаш и мрве поштења у себи". Крчмар узе чашу и наточи му је, с неким поштовањем према ономе, што наручује, а скоро с презрењем према овом другом, што, божем, не пије за своје, него га други части. — Само ја тебе и опет велим, Степка, ти си то мене дужан, рече братац, кад виде, да је победио; — то је, брате мој, твој дуг . . . а да, брате мој... — Не ћу више с тобом речи да трошим, разумеш ли ме? одговори му Степка. — Е, гле ти Степке јако! искоси се опет онај први, примајући од крчмара чашу. Ја ти и опет ка-

жем, да си ти то мени дужан; ал си ти лопов, братац, од како те је — украо би и покров матере божје! Хуља си ти, брате мој — хуља —■ ето ти. — Пи ту ракију само! осече се на њ крчмар. Знаш ти, шта је поштење! Испи једаред •— ваљ'да не ћу чекати до у јутро ! —• Та попићу, да шта ћу! . . . „Срећан ти празник, Степане Дорофејићу!" обрну се сад некако вешто и с лаким поклоном ка Степки, кога је мало час назвао хуљом. — Бог да те поживи још сто година — а ово што си живео, да ти се не рачуна Ту испи, гакну као гусак и отр уста, — Пре сам ја то, браћо, могао више да поднесем, рече он некако озбиљно и важно, обраћајући се и свима и никоме: е а сад су ме стигле године. А зар не ћеш каз'ти хвала, Степане Дорофејићу ? — Не знам на чему? — Та ти знаш на чему, Степка; немој ту . . . . овај . . . ја ти и опет кажем, да си ти у мојим очима једна велика хуља, и рећи ћу ти увек . . . — А ево шта ћу ја теби рећи, пијана наказо, рече му Степка, кад га најзад већ остави стрпљење. — Слушај само и сваку ми реч измери: ето ти по света; разуми: ио света теби, а пола мени. Идисад и да те моје очи више не виде. Сав си ми мораст! — А новац не даш ? — Та какав новац, пијани човече! — Никакав. Не треба ми — али ћеш га дати на ономе свету. Да ли не знаш ти, да је тај новац крваво заслужен ; и не знаш ли ти зар, да се ту ваљало и нажуљити и ознојити ? Платићеш ти њега, и још како, на ономе свету. — Та иди ми већ с душе једаред! — Какве душе ? Зар и ти имаш . . . — Иди ми, иди! . . . —■ Хуљо! — Протераницо! И опет ударише у псовку, још грђе и горе но досад. Онде опет седе на клупама сваки за себе два другара: један голем, снажан и дебео као касапин; лице му једро па црвено. Само што ие плаче, толико је узрујан. Други опет слабуњав, танак и мршав. Нос му дуг, а с њега као да нешто капље очи мале и налик на свињске. Удиљ гледи у земљу. То је човек некако фини и образован; био је негда иисар и погледа свог другара чисто преко рамена, што је овоме опет врло непријатно. Цео дан су пили заједно. — Дигао је руку на мене! викну гојазни пријатељ, јако машући главу писареву својом левом руком, којом га је загрлио. „Дигао је руку" значи: ударио. Но гојазни пријашко, који је и сам негда