Stražilovo

СТРАЖИЛОВО

био унтерофициром, потајно завиди учености свога пријатеља, па и сам бира речи и нашти се, да му је стил што китњастији. — А ја ти и опет велим, да си крив ... почиње писар, кочећи се некако по судачки, и не дижући на њ својих очију, но гледајући још увек важно у земљу. — Ма чујеш ли ти, што ти говорим: дигао руку на мене! прекиде га дебељко, зибајући га још немилостивије. Ти си ми још једипи мио на овоме свету, знаш ли ти то? и за то само теби једноме говорим : руку је дигао на мене!. .. — А ја и опет велим: тако слабо оправдање, брате мој слатки, не служи ти никако на част; шта више: треба да те је и стид! вели тананим и окретним гласићем господин писар: — а признати се мора, драги пријатељу, да и то пијанство није ништа друго до последида твога непостојанства . . . Дебели колега коракне малко назад, глупо посмотри пијаним својим очима самим собом задовољна писарчића, и наједаред, сасвим изненада, из све снаге пљусне својом огромном песницом писара по малом и јадном лицу. И тиме се заврши та љубав и дружба тога дана. Драги пријатељ се тек само смота нод клупу . .. У тај мах уђе у нашу касарну један мој познаник из засебног одељења, бескрајно добродушан и весео човек; није био глуп, и волио је да пецне, кад се да прилика, али нигда није вређао. Изгледаше ванредно прост. То је онај исти, што је још првога мога дана у заточењу иитао у кухини, где живи богати мужик, уверавао, да у њега има „анбиције" и пио са мном чаја. Могло му је бити око четрдесет година, имао је необично дебеле лалоке и велик, меснат нос, сав ишаран неким израслима. У рукама држаше балалајку, на којој је, овда, онда, нехатно диркао струне. За њим је ишао као реп, преко мере мален а глават „ариштанчић", којега сам ја вр.то мало знао дотле. У осталом на њега се слабо ко и освртао. Био је некако чудноват и неповерљив човек, удиљ је ћутао и био озбиљан; радио је у кројачници и очигледно старао се, да живи што више може за себе и да се никога не лепи. Е, а сад се мало напио, па се навезао на Варламова. Ишао је непрестано за њим ужасно узбуђен и размахивао рукама; ударао иесницом по зидовима, по клупама и само што није плакао. Варламов се није ни освртао на њ, баш као и да није уза њ. Приметити ваља, да се та два човека нигда пре тога не састајаху; ни у послу, који су радили, ни у нарави им не бијаше ничега сличнога. И одељења су им била раздалеко. Малога заточеника звали су Вулкиним. Кад ме угледа Варламов, сав се исклиби. Ја сам

седео на својој клупи до пећи. Стаде предамном мало подаље, сећаше се на тренутак нечега, накриви се и приближујући ми се неједнаким корацима истури прси некако момачки и лако додирујући струне на балалајци, изговори речитативом, лупкајући по мало ногом: Круглолица, бћлолица РаспћваетЂ какт. синица Милал мол; Она вт> платБицћ атласномт., Гарнитуровомт. прекрасномт> Очеш, хороша. (Као сеница пева мила моја, леполика цура; у оделу од атласа, дивно оперваженом, врло је лепа.) Та песма канда изведе из памети Булкина; махну обема рукама и окренушни се свима завика: — Лаже, браћо, срца не згрева, што лаже! Ни једна реч му није истинита — све лаже! — Старини Александру Петровићу, рече Варламов, гледећи ми ђаволастим осмехом у очи и само што ми не приђе да се пољубимо. Био је малко напит. Израз „старини том и том ..." то јест: том и том моје понгговање, употребљује прост народ у Сибирији, макар и за човека од двадесет година. Речју „старина" исказује се неко поштовање, чак и неко ласкање. — Па како, Варламове, како ми живите? — Ето тако, од дана до дана. Знате, како кажу: ко се много свецу радује, тај се пре зоре опије; али ви ми не ћете ваљ'да замерити. Кад је Варламов говорио, ишло је све, као да пева. — Лаже, људи, тако ми очију, све лаже! нададе опет Булкин, ударајући, чисто у неком очајању, шаком но клупи. Али се Варламов и не осврће на њ, а то је било преко мере смешно, јер се Булкин још од ране зоре и укопао до њега, што Варламов „све лаже", као што му се чинило, Ишао је за њим као сенка, хватао му сваку реч, кршио руке и све их скоро окрвавио бијући њима о зид и о клупе, и мучио се, очигледно се мучио од уверења, да Варламов „све лаже". Да је имао косе на глави, сву би је почупао од огорчења. Изгледаше, као да се обвезао, да сам одговара за све грехе Варламовљеве и као да су на његовој савести лежали сви недостаци Варламовљеви. Но читава је ствар пронала, јер се овај није ни освртао на њ. — Лаже, браћо, све лаже — све, штогод каже. Ни једна реч му није истинита! викао је Булкин. — Па шта ћеш? одговарали су му заточеници смејући се. — Могу вам рећи, Александре Петровићу, да сам кадгод био врло леп момак и да су ме цуре врло волиле . .. поче наједаред Варламов.