Stražilovo

Б Р. 6.

СТРАЖИЛОВО

— Лаже, опет лаже! прекиде га Булкин сикћући као змија. Заточеници да попудају од смеха. — Па кад одем мед љих, а ја као паун: на мени је црвена котуља па кадифли шароваре. Па се кочим као ... као гроф Вутиљкин, то јест: пијан као сикира; одједаред — штогод хоћете! — Лаже! одлучно тврди Булкин. — А тада сам имао још кућу од самога камена па на два спрата — што ми је остала од оца. Е, али после: две године — два спрата, знате како то иде; док ми најзад не остадоше врата без довратка. А шта ћеш, брате, кад је новац као голуб: долеће и одлеће, па све тако једнако . . . — Господе, како лааге! тврди још одлучније Булкин. — После сам дошао к себи, па сам писао кући једно жалостивно писмо; да ако, рекох, пошљу коју мраку. Јер говорили су, да сам ишао против својих родитеља. Нисам их, веле, поштовао. Но ево већ седам година прође, како сам им писао. — На ништа? — Никад ништа, рече он, прснувши у смех и све ближе и ближе приближујући свој нос к моме лицу. .— Него имам ја, Александре Петровићу, овде једну љубазницу . . . — Шта? Ви имате . . . — Да шта! Па још да знате, шта ми вели Онуфријев: „нека је, вели, моја и богињава и ружна, али је, вели, одевена; а твоја је, вели, лепа, али сирота и иде с торбом по селу." — Па зар је то истина? — Истина боме — нема нигде ништа! рече он и сав се зацени од смеха; засмеја се и сва касарна. Знали су сви, да се спанђао "с неком сиротицом и да јој је за оно но године дао свега десет копјејака. — Иа шта хоћеш сад? запитах га ја најзад, желећи, да га се једаред отресем.

►6=>8<г>0=0-<»=2

Он поћута, умиљато ме погледа и нежно ми рече: — Не бисте ли имали љубав доћи до мене на једну чашу пића? Ја сам вам, Александре Иетровићу, цео дан данас пио чаја, додаде још сав блажен, примајући од мене новац: — и тако сам се тога чаја навукао, да ми се све мућка по стомаку, као у боци . . . Међу тим, кад он узе новац, растројство и нестрпљење Булкина дође већ канда до крајње границе. Стаде се размахивати као очајиик и само што се не заплака. — Људи божји! дерао се окренувши се свој касарни, а у лицу као да је већ сишао с ума. Та погледајте га, ако Бога знате! Зар не видите, како лаже ? Лаже, штогод каже. Све, све, све лаже! — А који ти је враг? гракнуше на њ заточеници, чудећи се томе беснилу. Шта ти је наједаред, те вичеш као смушен! — Ама не дам, да лаже, ако ко бога зна! дерао се Булкин, севајући очима и ударајући свом снагом песницом о клупу. Не могу да га гледим, како лаже! Сви се смеју. Варламов узима новце, клања ми се и жури се из касарне, разуме се право крчмару. И ту канда први пут примети Булкина. — А гле! . . . Хајде са мном! вели му, задржавајући се у вратима, баш као да му је Булкин нуждаи за нешто. — Сушти јеж! рече с презрењем пуштајући га преда се и с нова почињући да дрнка на балалајци . . . Но на птто да описујем сав тај гад и јад?! На послетку долази крај томе загушну дану. На заточенике наилази мало по мало тежак сан. У сну бунцају више и горе него иначе. Неки још седе па се картају. Давно очекивани празник прође. Сутра је опет радни дан, опет на работу . .. С руског иревео Јов. М.

ЈЕЗИК У ГУНДУЛИЂЕВУ „ОСМАНУ". (НА ЧАСТ БЕСМРТНОМ ПЕСНИКУ 0 Н.ЕГОВУ ТРИСТОГОДИШЊЕМ ПРОСЛАВЉАЊУ.ј НАПИСАО ЈОВАН ЖИВАНОВИЋ. (Наставак.)

У Гундулићеву »Осману« често долазе облици подмлађени вокалом е: За четами босанскиме јунаци опет стаху из страна, ким светога Саве име и херцега стоји Стјепана. — IV., 175. Плакат си опет мого боље, покли у кратко видје вриме, гди се прикри цијело поље с твојијем витези иобијениме. — V.,. 20.

Поникнуте лијепе виле замукле су мраморкоме, цијенећ, да су тако скриле саме себе сјеном своме. — VIII. Трећа уз ову издјелана сједи узмножна и велика с круном, с ком је згар вјенчана с маслиноме ловорика. — X., 550. На глави му је тешко брише, збијен је за утећ хуђе штете,

377.