Stražilovo

Б р. 11.

СТРАЖИЛОВО

171

наши 1сторГцш аросто КобилиНемв его имену/отв. Обаче таковое ирозвшце неумаллетв чести достославнаго мужа. ДобродМтелб бо украшаетв има и иревозноситв." После свега тога мисјгим да би сасвим излишно било кад би још номињао, шта је о КобилиИ и Обилић приметио стари Бан у некој својој трагедији (Ј)иБгоугик, ХаБаупЈк за г. 1867.) и како се тада неки од нагаих патријота и зилота жестили и љутили се на Бана и због те примедбе и што је у трагедији оној претпоставио Обилићу КобилиЛа (в. Даниду за г. 1867. бр. 16. стр. 380.—383.) Мени је пре више година казао- Дечански архимандрит ћирил, да га народ зове Кобилић. У књизи Даничићевој: „Основе српскога језика" нема, или бар ја нисам могао наћи у њој ни Кобилић ни Обилић, те нека сада ученици и наследници његови кажу и одговоре: „кое мнћше аравдивИе естг>", као што је наш Рајић г. 1766., или „которе имл ( Обиличђ вмЈ.сто неблагозвучнаго имени Кобнловичв или Кобиличв) в г ћрнће", као што је руски Гилфердинг г. 1858. питао, јер сам не знао одговорити на то питање. А ја ћу само то рећи, да је Кобилић старије од Обилића и да је Обилић коректуром постало у прошлом веку од Кобилића. *) У Херцеговини било негда а може бити да и данас има „Паликућа". Неки се од тих Паликућа преселе у Угарску и купе добра и спахилуке. Једног тих спахија женирало је то нрезиме и он се стане писати: „Палик-учевни", и тако се они, ако нису изумрли, пишу и зову „до сего дне". Свештеник један у Хр-

*) Не ћеш се кајати, српски сине, ако нрочиташ стр. 79. познатог Хановог дела: В.е18е уоп Ве]§таг1 е!;с. и сетиш се, шта се оно у троношком родослову (Гл. V. 86.) каже за Милана Топличанина и Ивана К о с а ј ч и ћ а.

ватској прозивао се „Зец". Једном потпише се он на поднеску свом овако: „Н. Зеецз на што покојни владика Јевђеније примети: „довл г ћетЂ едино е". И у народу нашем нашао се неко, кога је женирало, што се највећи јунак српски презива „Кобилић", те поправи и исправи у „Обилић" и како је то годило многима, то се коректура та ирихватила и усвојила и Павао Јулинац, први од Срба написа „Милош ОбилиИ ". — И шта сад, шта хоћеш сад, Србине и српс-ки сине, и мислиш ли ти, да ћу се ја с тобом препирати због презимена тога? Нисам се ни због презимена кнеза Лазара препирао, на се нећу ни због Милошевог презимена препирати, и то тим мање. што у првим изворима нашим нисам иашао, те с тога и ие знам, ни од куд је родом био Милош, ни како се прозивао он; ја само за Милоша знам: „Милош је — Малош, сиви српски соко! „Гле, тешки како буздован окреће, „И облак сече и даље полеће; „Ха! ждрал се лени и скаче и врииипи " итд. И о том Милошу ништа се друго не зна, но само то, да је сам као пребег отишао у турски табор и да је, као такав пуштен пред цара, убио цара Мурата, но и сам тамо нао. А зашто је он отигаао, то јест, шта го је нагнало или шта га је покреиуло, да отиде као пребег у турски табор: да ли за то, што је опаднут био у кнеза као невера, те је чином своју верност посведочити хтео, као јцто Константин философ казу.је, или за то, што је кнез обећао своју мезимицу оном, који убије цара Мурата, иа је Милош хтео да заслужи, да награду ту добије он те да постане зет кнезу Лазару? — ја не знам, а ти, Србине и српски сине, можеш о том мислити, домигаљати се и нагађати како хоћеш. (Наставиће се.)

СЛ0ВЕН0К0 ПЕОНИШТВО У НАШОЈ КЊИЖЕВНООТИ, (ПОЗИВ НА ЗАЈЕДНИЧКИ РАД.)

Словенска, особито руска лепа књижевност данас је прва. Цео образовани свет не само што преводи отуд данас по највигае, него узима их за узоре. Зар смемо ми Срби не угледати се на њих, те и што јаче не пригрлити, што нам се отуд пружа. Уредништво овога листа наумило је, да прикупља грађу за чланак, или, можда, и дело: „ Шта се у нас и како преводило са словенскога", и обраћа се у томе послу подједнако и својима читаоцима и свакоме, кога занима и горе истакнуто питање и напредак српске књижевности у опште.

Да је то корисна ствар, ваљда није иотреба ни говорити. Два су главна разлога, која су нас, тако рећи, нагнала, да се латимо овога посла. Први је, и за овај мах главнији: што се очигледно опажа, да се у последње време почиње све више и више преводити са словенскога у нашу књижевност, и што је изглед, да ће то, у добри час, и даље напредовати. А свакоме савесну преводиоцу одмах, још пре почетка посла, мора да падне на памет: да није та ствар можда већ преведена, и како је преведена, и где је (у добру или рђаву — распростра-