Stražilovo

Бг. 17.

СТРАЖИЛОВО

263

ггашу, а нада све, кад им се више није хтело скапавати, рећи ће старац Кљимку: — Брајко, гледај да нађеш себи хдеба. Кад се нађеш у невољи, дођи к мени. Кљимек се, шгачући, отшуња у свом новом оделу, нође шврљати по селу, обнови познанство с неколицином дечака, а у вече се створи опет у овчарници. — Ао, битанго једна! — Зине ражљућени старац, — ти мислиш, ваљ'да, да ћеш увек лежати поред мене као Бурек ? Вуци се у свет! Не толико заповест, колико чобански бич, што га Брест скиде с клина, убрза дечака, те овај отпири из дворишта без обзира. Већ почео да се хвата и мрак; скрије се, дакле, иза сењака, а кад се спусти ноћ, прилегне под стог и заспи. Но сутра дан, ако и јест старац пре зоре устао. не беше Кљимка ни од корова. Куд се део ? Запиткиваше овчар сељане, запиткиваше људе с иута; беше их, који су га срели, ал' му нико не могаше право казати. — Тврдоглав до ђавола! — гунђаше старац. ЈТола једна, ни да писне, као да није код мене презимио. Можда је где год и умрво? Могао је доћи, проговорити, па би што и појео, ето сам заклао овна. Пси ће пождерати . . . Уза све то, што се клање овнова у Ненђи морало на широко разгласити и бити врло примамљиво, млади се Борута не јави, као да је у земљу пропао. Брест се још дуго распитивао, најзад одмаднуо руком, па са свим престао о керлу говорити. Нрође седам година. Један пут срете дворски слуга овчара, па ће му рећи: — Вратио нам се Кљимек. — Какав Кљимек? — Па Борута, онај, што је код вас презимио. — Зар је овде? — Па још какав клинан! Пе би га познали. Погодио се за орача. Брест не рече ни речи и оде у овчарницу. Спусти се на сламу, па стаде премишљати. Обузе га нека мила језа, ал' се одмах пробудише у њему успавани осећаји гнева. — Добиће по кауку, чим овамо завири, — шану. У тај мах уђе у овчарницу Кљимек. Збиља изгледаше кицошки. На њему црн прслук, из овога се помаљају рукави црвене кошуље, понда високе нове чизме, нова, плава капа на намазаној коси, у устима цигара, изпад ње, испод стињена носа, провирују светле науснице. Уђе он смело и стаде на праг. — Мог^еп! — иовиче јуначки. — А зар ти не видиш, — осече се Брест, — да је ту слама ? С цигаром ми улазиш! — Бре, ја сам је у уста турио, а не у снон, опре се Борута, као неправо му.

— Мичи се, да је дубље не турим. Кљимек извади из уста цигару, попљуне је, па је, угашецу, спреми у џеп. — Што ви, деда, мене тако гоните, као вука, — рече, прилазећи лагано. — Ваљ'да вам нисам ударио клинце под нокте. А што сам отишао у свет, то сте ми сами казали. — Казао! — љути се старац, — нисам те, ваљ'да, могао целог века у торби носити, да из ње хлеб једеш; док је требало, нисам ти хлеба кратио. — А ко то каже? Но, кад се мора трбухом за хлебом, онда се нема куда. — 0, знам ја, постао си господин, па за то и ниси хтео да се распитујеш, да није стари где год скапао под плотом. Дабогме, такав господин, — то није Бурек, који одмах долети, чим викнем. ђаво с глупацима! . . . — Ја господин ? Ваљ'да за то, што, после седам година, имам чиме да покријем голотињу. Не говорите у ветар. Да ви знате, но каквим сам се лествама пењао, да ви знате, колико се пречага поломило, док сам се попео . . . — Од куда да знам? — рече Брест чисто одобровољен, навлачећи сабрану сару од чизме. — 0, можда ни вас није, у младости, толика невоља на муке метала, — вели с уздахом Борута, седајући на праг. — Месец дана нисам кашиком сркнуо, после сам једва могао неколико гроша на дан ишчепркати у руднику, у фабрици ми дали носла, док није престала, са станице ме протерали, што сам заспао, примим се најзад службе на мајуру, и ето, што је на мени, то ми је сва тековина. — Мука је то, мука, — примети Брест, ал' сад већ не беше ни трага од зловоље. Кљимку не требаше да буде баш оштар психолог, иа да може, из последњих речи, увидети, да се старац већ престао кострешити. Елем, примакне му се ближе, извади из џепа угашену цигару и сисајући је, испреде пред очима Брестовим цело повесмо својих седмогодишњих пригода. Беху у њима све нити, из којих се тка жиће јадничко. Слушајући ту вечиТ У УДУ срећу сиротињску, старац је прекидаше час по мудрим саветима, којима га је невоља научила. .— А што се ниси држао рудника! — повиче најзад. — Та, држао сам се, — одговори Борута, — док се не одвали комад угља, па ми не згњечи нос. Брест погледа свога храњеника и, заиста, иримети, да му је размрскана хрскавица на носу. — Јеси л' дуго боловао? — Два дана ми лопила крв. Али то је била шала! Него кад ми машина овај прст одгризе, онда ми ударише светлаци на очи, светлаци, богме!