Stražilovo

264

СТРАЖИЛОВО

Б р . 17.

Овчар у чуду загледа руку Кљимкову, на којој, заиста, не беше једнога прста. — Па онда ме окупи глад, јер нисам могао да радим. Одем у апотеку по маст, ни фенига да попусти. Мишљах већ, да сам себи дођем главе. Још да је и то! Али једном дођем у фабрику, стојим, а оно штене, онај Ворн, пушта железо у жлеб; некако прсне и <1игсћ до костн ми опали, лопов, ногу.

Изује чизму и одслони на листу широк ожиљак, где је опрљен. — Међер се склептало на тебе са свију страна, — прогунђа Брест, па стаде нешто цуњати у слами под узглављем у постељи. — Та, но! — рече Борута, — ваљ'да је сад већ крај. Ни ђаво не може да ме дочепа, јер му се извијем. (Наставиће се.)

0 КНЕЗУ ЛАЗАРУ. РАСПРАВЉА И. Р У В А Р А Ц

Међутим стигла је — радуј се, ликуј и поиграј са мном заједно, српски сине, јер .је стигла стара она руска књига из Иетрограда! Још ћу само да поменем с две три речи једпу јако расирострањену но књигама нричу о кнезу Лазару и његовом слузи, на ћу онда бацити све на страну и потражити у тој књизи страну, која се нас тиче. Поменута књижевна прича, као што ју је Рави Јосиф бен Јошуја (рођ. 1496. у Авињону од јеврејских родитеља, који су били изгнани из Шпаније, а после се настанили близу ђенове) сувременик Леона (Лава) X., Лутера и Карла V.. по свом начину испричао, а Вјалоблоцки с јеврејског на енглески („Тћс сћгошс1е8 о!' КаМл Јоверћ ћеп Јовћиа ћсп МеЈг е! Тогк1оп 1836.) а. г. Стојан Новаковић теби, Србиие, за љубав још г. 1878. на српски иревео, гласи у том преводу овако: „У тим данима (на врху стране стоји: Амурат узима Бугарску 1370.) сјединише се Лазар деспот, кнез од Србије, и Марко, кнез од Бугарске, и неколико кнезова од Албаније, и сакупише војника, колико је који могао. И изађоше, да се боре против Амурата и ставише се у бојни ред према њему; али они бише потучени од њега и попадаше мртви па бојишту. А Лазар деспот би ухваћен жив, и они га одведоше са собом и у крви га предадоше гробу. А Мурат узе предео Бугарску из руку необрезаних у време 1370. године. А један од робова (заробљеника) чу, да му је господар Лазар, кнез од Србије, погубљен, и то га веома на срцу тишташе. И једног дана он ће рећи: „Данас ћу да умрем и ја заједно с Амуратом, који је убио мог господара." И он иродре близу њега и узе мач и гурну га њему у трбух; и њих обојица умреше у то време. И Амурат влада 23 године, и у крви сиђе у гроб године 1.373.; а син његовБајазет уста на Солимана, брата свога, и уби га, и влада се учврсти у руци његовој. А Бајазет беше добар јунак, и он је мерио кораке ногу својих, и зову га до данас Хидрин Бај. (§. 330. с. 248.)

(Наставак.) И после смрти Амурата, његова оца, скупи он војску и иође на Марка, кнеза од Бугарске*) да освети смрт свога оца. И започе битку близу места, где му је отац био убијен, и Марко би иотучен од њега; и Марко и великаши, гато су били с њим, осташе мртви иа бојигату. И Бајазет Турчин узе сва утврђена места, што их је у то време било у Бугарској и т. д. (§. 331. стр. 249. Лондонског издања.) И кад смо на истоку, да поменем одмах овде грчку хронику у стихових, која носи иаслов: 7е'р«ход %попх<>1> пвџ1 гЏ т(ог 7'огрхоос @и.сп1иад и која је гатампана у ВЉНоЉсса ^гаеса тсДп аслп, есћ Соп84ап1;. 8а1ћа8 1. УепеЉ 1872. 24Г>—268. Из те хронике Јераксове, који је био велики логотет велике цркве Цариградске. и коју је хронику издавалац извадио из рукописа, довршеног 9. нов. X. индикта 7105.=-1596. г., саопштено је мени дотично место са стр. 246. и 247. од стиха 76.—100. добротом и љубављу поменутог г. Стојана још г. 1877. 23. августа, само је „саоппггавајућа" љубав његова заборавила, да уз грчке стихове приложи и српски превод тих стихова, претпосгављајући ваљда, да сам ја још у ђимнасији научио грчки језик, као гато си ти, српски сине, научио, те сад ниси само и не зовеш се само добар Латин, као што си се некад звао, већ и добар Грк. Но пошто сам ја у овом другом језику само дотле дотерао, да могу срицати грчки, и то иотешко, то ти не могу казати, како би стихови они о кнезу Лазару и његовом верном слузн у српс.ком језику гласили, а да овде исписујем слово по слово стихове те у ориђиналном језику, то опет ја нећу, — и нећу и не могу, и то нећу, јер нећу да се мучим преписујући и у преписивању мотрећи на оне грчке знакове; а и не могу, — та зар не видиш, да хоћу да свиснем од грозничавог нестр-

*) На стр. 243. (§. 322.) пише Рави Јосиф тог Марка: Магсо 2агпо1лс1ио ргшсе ој : Ви1§-аг1а (кнез од Бугарске), а ти већ знаш, да је то Марко Краљевић.