Stražilovo

СТРАЖИЛОВО

Читамо у једној хрисовуљи Душановој,*) даје њу писао Вукашин, дакле је овај био године 1351. неки логофет или тајник Душанов. Зар би Душан тако важан чин у својему двору могао повјерити Несрбину? Како Вукашин, тако је и Марко у својој младости морао бити неки тајник Душанов, јер народна традиција — у оваковијем податцима поузданија од данашњијех критичара — прича, како је протопоп Неђељко казао „силним од силнијех." кад су на коњма дојурили у цркву на литурђију*) па музаповједали, да иде на Косово да каже, као исповједник Душанов, на кому је царство: „Ја сам свјетла цара причестио Ал га нисам пигао за царсгво, Већ за грије, што је сагр'јешио; Но идите у Прилчпа града До дворова Краљевпка Марка Код цара је Марко лисар био, У њега су књиге староставне, И 071 знаде, на коме је царство Ви зовите на Косово Марка, Хоће Марко право казивати Јер се Марко не боји никога, Разма једног бога истинога." Народни пјевач није овога из прста исисао, него је спјевао оно, што је онда сав сиијет знао. Па тај исти Марко каже својему рођеному оцу, који се већ био учинио краљем, и својим рођешјем стричевима у брке овако: „А мој бабо Вукашине краљу Мало л' ти је твоје краљевине ? *) Мало л' ти је? Остала ти пуста! Већ с' о туђе отимате царство. , ' А ти стриче деспоте Угљеша, Мало... л' ти је твојега деспотства, Мало л 1 ти је ? Остало ти пусто! Већ с' о туђе отимате царство. А ти стриче војевода Гојко! Мало л' ти је војводства твојега, Мало л' ти је? остало ти иусто. Већ с' о туђе отимате царство. Видите ли, бог вас не видио! Књига каже на Урошу царство, Од оца је остануло сину, Ђетету је од кољена царство, Њему царство царе наручио, На самрти кад је починуо." Зар би таково очитовање проти своме рођеноме оцу и стричевима дао аридошлица Бугарин, којему

*) Миклошић: Мопиш. зегђ. СХХХ. године 1351. „ сли крушивои озђ Вукашит улисах/>, и дахЂ вшие реченимЂ властеломЂ, р1ечи/о и заповГедт господина и,ара Стефана " и т. д. [ра|*та 152.]

*) Ни тај пасус, да су на коњма у цркву ушли, није претјераност, јер још у тридесетгодишњем рату знамо, да је побожни римокатолик ђенерал Тили прије битке на коњу у правој цркви одстојао мису. *) т. ј. достојинства или наслова, који је већ био добио.

је само стало, да се налоче винике на да заметне кавгу или да стече три товара блага? Не, тако је могао говорити само најаоштенији Србин и сриски родољуб, којему је образ, поштење и опстанак српског царства више, него очино славољубље, па ма и рођеному оцу и стричевима на жао учинио. А да није тако говорио, зар би српско гудало икада о њему загуђело ? Не би, јамачно не би; а тако му је ова пресуда саградила сама већ бесмртни споменик. Цар Урош погибе, Вукашин прихвати сам управу државе. По примјеру Неманића учини сад Вукашин најстаријега свога сина Марка младим краљем и даде му област око Прилипа у Маћедонији, те налазимо усљед тога у споменицима, гдје се гођ о њему говори, написано: Марко краљ.*) Али — или што он сам није марио за то повишење, или што је народ мрзио на то неумјесно подражавање обичаја дома Неманића, — оста он у народу нознат само као КраљевиЛ Марко. Послије погибије Вукашинове имао би, ако ће да пријеђе влада од оца на сина, Марко ступити на пријесто српски. Али властела није хтјела да чу.је за њ, јер је био син крвника Урошева и отмичара пријестола. У исти час, кад ударише Турци у Маћедонију, окрунише Срби Лазара. Марко, као син Вукашинов, као носилац наслова краљевског, а по томе претендент круне српске, није сад више имао мјеста у Србији. Он се мораде уклонити из пред Лазара. Турци су већ у Маћедонији 'засјели били, е он, да спасе од њих своју баштину, предаде се султану Мурату и постаде тако турI ски вазал или, како се прича, турска удворица. И Југ Богдан, који је управљао источном Маћедонијом између Сера и Вардара (на пољу Југову), предаде се у оном првом калабалуку Мурату као и Марко, и ваљда још прије него Марко; али Југ Богдан побјеже нослије из Турака међу Србе зету своме цару Лазару, а је ли син Вукашинов и носилац краљевског српског наслова краљ Марко могао да бјежи у Србију ? Цар Мурат је, пошто у Једрених намјести турску пријестоницу, у Јевропи освојене земље ујединио у једну област: беглербеглук Румили, и поставио ,је над овим беглербега т. ј. врховног и генералног ™ернатора; а он сам је од године 1368. већином био у Азији, војујући тамо проти многијем племенима, која се на њ иодигла била, међу којима су Караманлије били најопаснији. (Ова племена покори дефинитивно тек године 1393. Бајазид). *) Миклошић: Мопит. зеЛ. СБХУШ. 1370. и (ЉХХИ. 1371.