Stražilovo

634 нано усрећаваш! Није дакле то била само кл&па, што је овладала мноме, кад је Харидим са. дивном девојаном ушао у моју радионицу? Ој, та приповеди ми!" „Ствар је проста те не треба многа разлагања. Клитифонт је пријатељицу Кидипину разним услугама обвезао те је чуо из њених уста. Тиха побожност, с којом си ишао узастопце за њом, издајнички жар погледа твојих, јасна ти чежња крај толико бојажљивости и уздржавања — све је то у Кидипе изазвало у почетку пажњу, а за тим симпатије њене, па како си ти, при свој девојачкој скромности, којом се одлику.јеш, по стаеу и узрасту једар и бујан Арес, то није чудо, кад око њено радије гледа тебе, него преживелог Конона, који ево већ толико месеци проси њену руку. Па сад још чујем, да је била у твојој радионици! То потврђује гласе Клитифонтове, но уједно и моју слутњу, да она ту ствар за сад — ако тако смем рећи — схваћа тек теоријски. Дошла је, да загледне младом Аконтију у лице, као што се човек пење на брежуљак, да ужива у далеку погледу преко мора. Игра сунца на таласима кадра је усхитити; игра тако невиних, нежних осећаја у цртама зажарена лица још је већма кадра усхитити. Твоја јој збуњеност ласка па помисао, да се леп, стасит младић, уз то још уметникобразник, диви њојзи, неизрециву јој сласт лије у душу. Даље још не иде њено размигаљање; али праг, који дели такав расположај од праве љубави, врло је узан. па до тебе је стало, да га прекорачим брзо и сигурно." „Па шта да радим?" муцао је Аконтије у неизмерноме миљу своме. „ПТто ћу ти ја рећи, кад дође ора. За сад се надај и моли се Афродити, -да пође за руком, што ја већ од неколико недеља за тебе смерам. Чудна је и смела моја идеја, па многи, који ствари прес УђУЈ е само по спољашњем виду, можда ће рећи ако уздозна, да сам ја ту мисао покренуо — да ствар није достојна свештеника Афродитииа. Јесте, ја признајем, Аконтије: девојану морамо нпд.иудрити али ће нам она у дну срца свога, рећи хвалу, јер безазлена омча, коју ћемо лепотици замакнути за врат, даће јој маха у борби против воље очине. Те тако ја, строго узевши. радим за њу а не аротив ње. — Ли тога ради, да се уклоним испред крива тумачења овог будаластог света, желим, да остане тајна, да сам ја целу ствар покренуо: пред богињом пак, којој служим, осећа се моја душа чиста, јер је од вајкада у љубави слободно било и дозвољено свако средство, које не крњи туђа права. Богиња хоће, да се споје два срца, која су једно за друго, а *где њен свештеник ту највећу срећу смрт-

Б р . 40

них људи тежи да унапреди, ту он поштује непрелазну свемоћ њепих закона." „И ти ми одиста не можеш сад рећи, што тако жудим да дознам?" „Још морам размислити појединости. Учи се стрпљењу, синко! Само толико ево можеш данас дознати: велика пролетња светковина бесмртне богиње биће, као што се ја надам, и пролетња светковина твоје срећне љубави. У храму, где сам ја некад Тојосу спазио, вериће се теби Кидипа, ако су још свете и неприкосновене заклетве златној Афродити. Дотле гледај да порастеш у милости Кидипиној и да оца њена толико бар задобијеш, да попусти онда, кад сама Афродита узговори за тебе." „Шта ли си ти то намеран?" мрмљао је Аконтије сав узбуђен. „Добро! Стрпљиво ћу чекати, док ме не зовеш, док не рекнеш реч, која ће ми одгоненути твоју загонетку." Свештеник се и младић загрлише. С препуним срцем оде Аконтије од дома свегатеникова. Меланип се као уморан прући на почивало и наслони главу на руку. „То нека буде моја освета, Харидиме!" шапутао је сам себи; „а чини ми се, некад ћеш ми призназнати, да је та освета била племенита Заиста, Меланип, који се сад усуђује, да ти као зета доведе богодана млада уметника, он би, да су још будни у њему повођаји првих оних мучних времена, силом уплива, који му богиња даје, могао Кидипу упропастити и за навек је ионизити као жену пустога разузданика. Могао би израдити, да Конона одреде за потоњег архонта те да се женидба твог будућег наследника са Кидипом, при свом њеном опирању пред скупштином герусије прокламује као захтев државне мудрости. Али не! Нека срећна буде Тојосина ћерка! Теби пак праштам ње ради оне нечисте сплетке, којима си ме надвладао." Док се свегатеник тако задао у своје мисли и посматрања, дотле се Аконтије журио у западно предграђе. Тежио је за самоћом своје избе; метеж по улицама и шарена врева светска само га је гушила. И сувише се нагло судбина његова изменила; сувигае се брзо одрека му без наде претворила у најрадосније уздање, те се морао за тим прибрати. Сав занет у блажене своје снове уклонио је завесу са врата своје радионице па је угаао унутра. Огртач је бацио преко столице па се онда расејаним погледом обрнуо ка прилици своје готово довршене Хариде, а наједаред зачује за собом гласно јецање. Осврне се. За столом у куту шћућурила се Нејера, обе је руке обвила око колена а лице је сагла на руке.

СТРАЖИЛОВО