Stražilovo

Б Р. 40.

„Ти овде?" запита Аконтије зачуђено. Она дигне дице, које је сво било обливено сузама. „Да, ја, Аконтије," одговори некако грозно немарно. „Месецима сам долазила у ову радионицу и ти си ми за то захваљивао: је ли то сад одиста претерана смелост, кад употребим време твог одсусуства те се још једаред замислим у срећне оне дане? Та ја знам, да је све већ прошло." „Ти плачеш, Нејера?" „А што да не плачем?" настави она истим гласом. Но већ се јасније опажало, како је та подана мирноћа усиљена. „Кад се исплачем, одлане ми измученом срцу, а тебе не буни. Та ваљда нисам нарицала и хаљине са себе дерала?" „Зар не ћеш да устанеш?" рече Аконтије сав збуњен. „Лепе твоје плаветне хаљине — прислонила си их уза леп на зиду..." „Није те ни бриге," жестоко му уђе у реч. „Мене као увео цветак газиш у прашину, а сад ето говориш ту о лепу, као матора каква бака! Шта марим ја за те јадне крпе ? А теби хоћу ево последњи пут у брк да кажем, да не ћу трпити твоје издајство!" Била је скочила. Очи су јој севале, како је сад стојала пред њиме. „Моје издајство?" понови он оклевајући. „Да, да! Чуди се само и играј комедију! Зла ти се савест ипак огледа у бледом ти лицу. Пореци, ако можеш, да си ми се с почетка удварао, да си ме уверавао .. . Но, што ја још говорим? Свака је реч као у воду бачена!" „0 чему сам те ја уверавао?" запита Аконтије озбиљно. „Да ме љубиш! Да ћеш ме узети!" „Ти ниси при себи. Кад ли сам ја икада.. „ћути !" уђе му она љутито у реч. „,Кад ли сам ја икада. ..' То је баш оно! Да си ми у сусрет изашао, као сви други, као Конон, који ми је давао накита, као Олор, који ме је који пут на силу нољубио, онда бих знала била: ја сам за Аконтија јадна играчка, за какву ви мушкарци сматрате девојче мога рувета! Но како си се ти према мени понашао као према поштеној девојци па ипак ме тако мило гледао, као да би ми да извадиш срце из недара, а овамо никад ниси повредио строги ред, то сам морала помислити, е је права љубав то, што ти је у дупш. Па тако је и било, тако ми свИју богова, док те она проклета притворница не украде срцу моме. Нризнај само, Аконтије! Буди бар поштен, на ми реци истину!"

635

„Нејера, ти се вараш! Еј, да знапт, како ме тиште твоје речи ; да можеш и слутити ... Та буди паметна, Нејера! Не могу гледати, да ми плачеш — то ми је тешко на срцу." „Дакле ме ипак љубиш," повиче она страсно. Лице јој опет облију сузе. „Да, ти ме љубиш; само оиу другу љубиш још врелије! Па с тога зар да ја увенем, а ти нигда. не ћеш достићи, на што те навела твоја заслепљеност! Акоитије! Чуј сад, што ћу ти рећи ..." „Касније, Нејера. Сад си још сувише узбуђена, а да би знала, што тако говориш у ветар." „Ја добро знам, шта хоћу. Ваља да бираш једно од двога: или моју неугасиву љубав или неугасиву моју мржњу. Ја ћу бити или невеста и љуба Аконтије или душманка му до смрти. Ах, а ја ти се заклињем : још вернија можда него као љуба бићу као душманка, верна својој срџби и освети својој! Чујеш ли, Аконтије?" Мрски њен тон чисто је трезнио Аконтија. „Несрећно средство бираш, да љубав изазовеш," рече он: „претњу." „Да, ја претим, јер видим, да је сва доброта и нежност овде пропала. Творио си као разбојник и као крадљивац без части: сад ми се још ругаш!" „Не ругам ти се, али не трпим, да ме обличиш. Морам имати обзира спрам махнитог ти расположења — иначе не знам . ..." „Шта?" викне Нејера а сва је нребледила. „Говори само са свим отворено!" „Иначе бих морао Нејеру, ону негда тако благу Нејеру, замолити, да оде одавде, па да се никад више не врати." „0, тога се не бој, драговићу мој!" смејала се она подругљиво. „Тако тек не ћеш Нејеру одгурнути. Но једно ти кажем: свим мајсторијама љубави и при свој милости велике и моћне господе, која те заштићавају, никада, док сам ја жива, не ћеш добити избранице своје, па ма Харидим и учинио ту будалаштину, да своју ћерку даде добеглици сину коларском." То рекавши излети преко прага. „Невероватно," рече Аконтије, иогледавши за њом. „Сад тек појмим, шта ме је при оном првом састанку онако чудно дирнуло. То ти је прави демон, та Нејера. Тако бих јој радо остао био захвалан пријатељ, али ћу после свега овог добро урадити, ако јој, што узмогу више, скрећем с пута. (Наставиће се.)

СТРАЖИЛОВО