Stražilovo

698

СТРАЖИЛОВО

Б р . 43.

ту ослабили, или у борби иротив јада и недаће отуиили, те не могу увек да изјаве сву функцију себе прегоревне крајности (верно ареаисујемо). „И љубав жене према мужу, где је има, нијемалена. Али она ма како да постаје, обично после расти из клице материјалног па нека и моралног егојизма, на не хватајући корена у оној светињи вишега хоризонта вечне природе, она може често, на и лако, и да истаји, задржавајући само спомен од прошлога сна ..." (Стр. 91.) — Ово, да би доказао, да је наЈСветија и „себе прегоревна" љубав сестре према брату. „Дакле ваља се женити за раније, те свој пород оставити и у духовном смислу као свој. „Та ваљда нису били будале стари Грци, што су и о томе закон имали, па ни стари Римљани, који су неке бракове забрањивали. А ми у „образованој" Европи морамо сами да о томе мислимо, кад намје држава оставила скоро све на милу вољу. До душе и наука европска више је бриге (па и успеха) показала спрам стоке, него према човеку, „образуиподобљу Божјем" . . ." (Стр. 101.). „Да се на ово многозначајно нитање (зашто стари воле оно, што ностоји, а млади траже ново) одговори тако, како би одговор тај био свакоме увиђаван као истинит и погођен, мозкда би добро, а можда још и потребно било, позвати у помоћ сувремену физијологију, која би, као грађу за добар одговор, најнре протумачила неке механичне појаве у колективе, то јест, да нам покаже, како је зрно песка ствар истина ситна, али тврда, те може и најтврђи зуб да скрха, и најоштрији нож да отупи; а гомила тог истог песка ствар мека па и течна, и може, као оно вода, да и најјачег човека удави .-. ." (Стр. 145.). ??????????????!!!!!!!!!!!'.!! Овај ред знакова једино је, што можемо с наше стране казати на ове настране и разбацане мисли. Њих има још два пута оволико; али је за нас довољно и ово. Треба да додамо, да писац греши, кад вели: „Прву

реч лепу, пуну топлу српску реч научио сам у Пожаревцу." (Стр. 69.). Не поричемо, да у Пожаревцу Драгашевић није чуо ирву српску реч, кад се тамо родио; али у Ножаревцу није могао научити леау српску реч. — Такође нам је неразумљив овај став: „Па се није родио ни у Шумадији, која од пакости сама себе једе . . . * о. * * Као што се читаоЦи могли уверити из појединих навода, у „Истинским причама" стил је крут, војнички, а на многим местима писац се неразумљиво изражава. У овој се књизи канда најбоље огледа оно Бифоново: „стил је човек." У опште књига је ова писана највећим немаром и непажњом. Синтактичних, граматичних и ортографских погрешака толико има, да се човек не може довољно начудити. Ми не ћемо да их но именце наводимо (и ако смо их побележили на књизи), јер их је сигурно читалац опазио, читајући Драгашевићеве ретке, које смо ми доста опширно цитирали. Поред тих погрешака код писца налазимо и неких чудних облика, који се не дају ничим правдати, па непажњом пишчевом увукло се чак и облика јужнога говора. — Свему овоме треба додати и сијасет пггампарских погрешака, јер неке ортографске и граматичне неправилности не би другчије могли објаснити. На завршетку не смемо прећутати, да Драгашевић, пише: матика, место мотика. Он вели, да се м«тика говори у Браничеву, и налази, „да је тако правилније." Ово брани старим иовељама, где се спомиње једна мера М бтј .., јер мисли, да је то корен речи „ мотика ." Иисац даље вели у напомени, да му се чини, да и реч мотка „долази одовуд."—Дакле од сада да гу викаме мжтка, а не мотка! . . . Ово сигурно није: „по законима филологије, особито оне, коју су нам основали Германци, а нама је предали они, који међ Немцима учише српски," — („Истинске нриче," стр. 154.) У осталом ова књига има и својих добрих страна: хартија је фина, штампа укусна, а цена малена. Београд, октобра 1888. Дан. А. Живаљевић.

УЗ НАШУ СЖКУ. Милка Гргурова, понос и дика краљевског сриског поаоришта београдског, стоји данас, на највиђенијем месту међу својим друговима и другама те се слободно и без зазора сме похвалити, да је данас прва мимска уметница у Српству. Па ко познаје Милку Гргурову, тај јој сваки од свег срца радо

признаје, да се има чиме подичити, јер је она богодани свој дар истрајним и озбиљним радом до савршенства развила. За годину две дана навршиће се четврт века, како је Гргурова пошла трновитом стазом уметничкога рада и народ српски зацело не ће пропустити а да јој том приликом не искаже своје најискреније признање и не ода достојну пошту благо-