Stražilovo

Б р . 50.

СТРАЖИЛОВО

811

чврсто свој липи крув! рече мати на поласку грлећи га и цјеливајући ио сто пута. Бакоња се тужно насмија. — Моја мајко, кад сам бија дите, мени се смишно чинило кад би рекли: —отвори очи! ..

Ја сам тада дрељија очи и чудија се, зашто ми то говорига . . . А садак су ми и' овди добро отворили, те видим и жмурећи. Збогом! То рече Бакоња па крају друге године! А да шта ће рећи на крају осме ? . . . (Наставиће се.)

АФРОДИТА.

РОМАН ИЗ СТАРЕ ЈЕЛАДЕ. написао ернст екшгајн. (Наставак.)

Једанаеста глава, ;а дворима су архонтовим међу тим узалуд чекали гласе од Олора. Већ ради утиска, што ће на суседне земље учинити, кад Милит са свим освоје и покоре, морадоше се гусари упети из петиних жила, да што брже сатру отпор Харидима и мале му посаде. Чули су, да је Олор умакао у Икарију и погодили су сврху том путу. Но како су већ годинама ствари стојале међу Милитом и Икаријом, могли су без по бриге сумњати у успех тога посланства, па зацело би Филострат у толико мање вољан био умешати се те помоћи Харидиму, у колико је сигурнија победа гусарима те у колико им савршеније град буде у рукама. За три дана, како се Олор из Милита украо, дваред су јуришали на голему грађевину, но оба их је пута сузбила Харидимова момчадија. Људи се ти борили очајничком храброшћу. Кад је архонт Олвијев позив, да се преда, јогунасто одбио, онда се Олвије заверио: чим то последње браниште града Милита поруши, не ће ниједан Милићанин спасти своју русу главу. Знали су за ту заклетву људи Харидимови те су волели погинути у боју, него допанути мука и срамоте. Иред онај дан, кад ће се кренути икарска флота, добије Олвије глас, да Филострат хити у помоћ Милићанима. Глас је тај не само по.јачао у њему грозничаву тежњу, да дворе архонтове освоји, него и мучну бригу, са којом је гледао да осујети сваки саобраћај опсађеника са иким ван двора архонтових. Харидим није смео знати, да Филострат долази да га опсаде ослободи — иначе ће Олвије изгубити најјачега свога савезника, што се за њ борио унутри у дворима посред непријатеља: страх наиме, да Олору није испало за руком, што је хтео да изради. Тај страх може ипак најпосле довести до тога, да Олвијеви непријатељи клону, пре но што приспе ратна сила од Икарије, а кад двори архонтови дотле падну гусарима шака, то је онда — и не узимајући морални утисак те отме — у њиховим рукама врло важан и крепак подупорањ.

. Док се Олвије са стратишком вештином, којој се у тога сировога чеда природина двоструко морао свако чудити и дивити, спремао на трећи и, као што се надао, одлучни јуриш — огорчен, што су му убојна средства непотпуна, дао је начинити рушизидове са гвозденим главама и иначе целисходне справе —; док је осим тога са највећом ревношћу организовао обрану обале те од свакојаких битанага, што се са свију страна стекли у Милит, док си оком тренуо, образовао добро дисциплиновану војску, док је на разним тачкама подигао насипе и саградио зидове — ту су му најугледнији грађани града Милита морали работати —: дотле је стање у архонтових дворих одиста дошло већ, што но реч, до паса. Пре свега једно : нагло им почело нестајати ј ела и пића. Архонт наравно није био спремљен на то, да израни толике неочекиване госте; а гусари су тако из ненада рупили, да је још добро било, што се Милићани могли опшанчити. Нико се у онај мах није ни сетио, да набави заире. Те тако се морало троишти оно, што је случајно у кујни, подруму и јестичарама било нагомилано за приватну потребу архонтова дома. Сва та залиха, сама по себи обилна, већ се трећег дана тако смањила, да је Харидим наредио, да се најпредосторожније дели. Он сам, размажени набигузица и раскошник, разборито рачунајући на утицај, што ће тиме произвести, подвргао се са свим закону те поделе те за себе и најближу своју околину није тражио више, но што је одобрено било најнижем од најамника. Али ни та натега није могла на дуго зауставити удес. Лако се могло прорачунати, кад ће се последња мерица самлети и од ње лебац умесити, кад ће се последњи крчаг вина искапити, а то већ није више било тако ни далеко. У очајноме томе стању, како никаква абера не би са Икарије, иочеше већ одважнији губити наду. Бадава се архонт са мишљу и персоном попео на кров палате своје, па изгледао на отворено море, а сваки га је час могла згодити стрела или конље којега