Stražilovo

814

СТРАЖИЛОВО

Б р . 50.

снуо креч са дивном сликом тивског неког уметника. У саму се зиду једва опажало, где је кријос главом лупио. Одмах ти сад опшанчише врата доматијона, на која се излазило на поље. Лупи кријос и по други пут, и по трећи пут. А кад четврти пут, зачу се страшна праска. Срушила се половина зида и неколико греда. Грдна се прашина диже те појури преко барикаде на врата. Гусари поздравише тај успех са дивљом риком победничком. За тим настаде тишина, од које се човеку груди стезале. На обадве се стране чекало, да пређе облак прашине. Онда нагоше гусари, да отклоне рушевину, камење и греде. Иролом је био доста широк, да су оплите одмах с успехом могле нападати. На четврт часа после тога нападоше ту, но у исти мах поновише оно, што су пре били покушали, то јест да навале на главни улазак и на зидове са стране, где су на посаде по тиридама ударали дугачким копљима. Од отрованих се стрела бранили сад дрвеним, кожом превученим штитовима, које је Олвије брже боље дао начинити. Тако на свим тачкама у исти мах нападнути, и то са дурашношћу и одважношћу, која је са сваким часом канда све расла, осетише опсађеници брзо, да им је клонуло поуздање и снага. Но сад је дабогме било већ доцкан, да се лате онога, што им је Трачапин онај био предложио. Није прошло пи четврт часа а прво је двориште палате било заузето. Све једнако се борећи повукла се посада у друго двориште. Но и ту није могла дуго пркосити премоћи гусара, јер се непријатељи сад попели на кров па стали од горе бацати копља и стреле. Сам Олвије, ван себе од беса и љутине, био је међу првима. Све је опадао број оних, што се скуиили око архонта као око средишта свог. Харидим је својом руком више нападача смакнуо, но сад, како му је Олвије долазио све ближе, спусти мач на неколико тренутака, сав клонуо и изнурен. „Стојте!" повикне гусар, обрнувши се својима. „Победа је наша. А тај тврдоглави седи Милићанин, који канда не зна, пгга значи заклетва Инијоха Олвија, гледајте да ми падне шака здрав читав. Судбина, коју сам њему одредио, нека будућим нашим противницима служи за пример, како нас не ваља срдити. Чујеш ли, Харидиме? Сујетна будало, што мишљаше, да ћеш са шаком људи пркосити нама? У осталом реци дер ми, пресветли мој архонте, што не ћеш добродошлицом и уобичајеним даром да дочекаш победиоца ? Где је Кидипа, дивно чедо твоје? Хвалили су ми је, како је лепа и бајна. Е дакле, Кидипа нека ми буде ксенијон — у име отштете за невол>у, коју нам је проузроковао њен отац. Вез све

шале, скоро ћемо имати другог посла а не дајуришамо на дворе усијаних смушењака." Мислио је при том на флоту Филостратову, за коју је знао, да се одавна већ кренула. „Кидипа, моје дете ..." промуца Харидим у очајању. „Ево ти мене и свега мог блага; — уби ме, — али ако ијоле још поштујеш бесмртне богове, а ти поштеди њу , која је била срећа и понос мога живота." „Та никакво ја зло ие смерам да урадим слаткој твојој Кидипи," рече гусар. „Биће ми драгана, јер јунаку приличи лепотица, а победилац има права разгледати по перивоју те одабрати себи најмириснији цветак. Изведи ми је, Харидиме! Ти ћеш ми је сам допратити до одаје моје!" „Никад ни до века!" крикне Харидим. „Ој, сад видим, како ме казне бесмртни богови ! Вајар из Миласе био је обести мојој сувише низак, а да ми буде зет, а ево ћу сад дочекати, да ће подлац осрамотити ми дете." „Драгана Олвијева да буде —" смејао се Олвије. „Ти, море, не умеш да цениш ту почаст. А сад: где је?" Још је он говорио, кад Кидипа, бледа а без суза, изађе на двориште. У својој је спаваћој одаји клечећки дигла била руке Афродити и молила у ње спасења. За тим, кад су јој до ушију допрли безочни гласи, одмандалила је врата па изашла на аулу. У десној јој је руци био нож. „Ево ме!" рече са јасним презрењем. „Дођох, да ти казкем, да се вараш! Овај ће ме нож ослободити, пре но што ме и додирне твоја рука." Олвије ју чисто пренеражено стане гледати а она се онда обрне Харидиму па му рекне: „Још ти је мач у руци, бабајко мој. Знам, да и ти нећеш подносити, да сурови ови грешници искале своје срце на теби. Ноћи ћеш ти за мном у дубоки ад, где напитак из вала Лите сваку тугу и чежњу гаси." Док је то говорила, није пазила, да је одостраг из гомиле гусара један делија кришом јој се довукао до за леђа. Наједаред осети на зашачју сурову мушку руку. Нож јој испаде из руке. „Тако!" кликне Олвије, исклибивши зубе. „Баш аферим, Лисија, то си паметно урадио. Не, луче моје: не ћеш ти у ад са пресветлим бабајком твојим, него на меке душеке са Олвијем, коме си се допала. Даћеш ти мени бујне усне твоје да их љубим, и допустићеш, да ми рука милује по злаћеним ти власима. Снежне твоје груди —" Није довршио. Замашно копље пројури о педаљ само више главе Кидипине па пробије гршу харамији. Као рањен бик скочи упропнице, посрне два