Stražilovo

43 <0 1

јшцсморству — траже силом закачаљке, ие би ли и тако еминентно хуман песнички карактср, као што је Нл. М. Јовановић, жигосаликао дилетанта, јер би само дилетанат, а никако нрави богодани иесник, могао и сам • од себе смео нојезију понизитИ онако, како би то неки да подметпу Вл. М. Јовановпћу. Но сва је срећа те то честитога Нл. М. Јовановића баш ни најмање пе буни. Узда се — а право и има — у неиристрастан суд света, — ма и не били то савременици — који ће скипути с очију црие наочаре, што их патаче лицемерство, те ведро и отвбрено погледати Музи Вл. М. Јовановића у очи и Познати у њој јесте чедно и смерно, алиуједно и искрено и иетинито чедо ернско, које је без зазора готово на замерку ондс, где јој је места. Ко ведро и отворено ногледа у очи том чсду па му прозре у душу, видсће за цело, да тој души нијс баш тако ни од ио муке замерати и карати и шибати, пего је то за цело стајс скуио, јср је најире сву до дна потресе оно, што јој после на уста изиђе као прскор и замсрка. Мо ја сам се и нехотице овде захукао да браним и снасавам |>л. М. Јовановика од мудријаша, који су вол>ии каменом се на н> бацити. А није ми то била намера. Хтсо сам само да нрикажем читаоцима „Стражилова" лик тога неспика, који их је и нре, кроз пупс четир године, забавл.ао и учио и који је и сад од свег срца приправап јавл.ати им сс од времена на време, као што је ево већ у првом брбју ове годиие учинио. А што да га браним? 1{аћи ће се за цело и њему после по друге хи.л>аде година какав ЈГесинг, као што се нашао и доброме Хорацију, па шат Лесииг узпма ираво, да и' овде „пи&егесћ!; луМ сНе Хас1шеН ше веЈп" и „Тн§-енс1еи \уггс 1 Дхе Шсћ^еИ; п1сћ1 сут' уегкеииеп." * 0 животу Влг. М. Јоваповића могу овде само ополико прииоведити, колико сам чуо од његова једног друга из детињства и земљака му. Да ли је то поуздано, нс могу јемчити, јер и тај друг му прича по сећарћу а такав особењак, као што је иаш Вл. М. Јовановић — ја га до душе лнчно не знам али судим да је такав — не ће сигпсп1шп У1<ае дати од себе" иа ни у најсухопарнијем изводу. Бнам сигурио, да би ми у том труд остао без уснеха. По причању тога његова друга морао се Вл. М. Јовановић родити 1858. или 1859. године и то у Шапцуод заиатлијских ро* в. 1<е88т^, КеМип^еп (1ез Ногаи.

дител.а'. Отац му је раио умрво те се мати морала таворптн, док гаје ишкол.овала на осиовним школама и на пижој гимназпји у Шапцу. Нл. М. Јовановић се још као пшпарац потрудио, да милој својој мајци захвали на всликој зкеној љубави. Учећи се на вишој гимназији у Всограду и навишој школи- онде трудом је својим и радом издржавао и матер и себе. Кад је године 1882. свршио течајеве на философском Факултету, отишао је у Ваљево за нредавача и био онде до годипе 1885., када га преместишс у Шабац, где и данас на гимпазији предаје српски језик и књижевиост*. На књижевном се пољу — бар колико сам ја могао да уђем у траг — Нл. М. Јоваповић иочео јављати као хумориста. Нашао сам у „Стармалом" за годину 1878. неколико његових стварчица, којима сам се од срца морао насмејати, тако су свеже и иуне досетака. Исто такових сам стварчица његових нашао и у „Стармалом" за годииу 1879. Озбиљне врстс ми је нрво нознат нревод Гарајеве баладе под патписом „Носледњи метак", који је изашао у „Јавору" годиие 1879. Чудо мије, да гаје баш Мађар Гарајија иамамио, кад Н.1. М. Јовановић пе зна ма1)арски, нсго је за цело и ову балаДу* као још једпу истога песиика и две песмице ИетеФијеве у својим „Лспим тућиикама"' преиевао „по српском преводу у ирози." Састајемо сс за тим с Нл. М. Јоваиовићем: у „Јавору" 1883. 1889. 1890. и 1891. било под правим именом било иод псевдонимом „Аластор", у „Босанској Ннли" за свих шест година, од како излази, кад чешће кад ређе; у „Стражилову" старом за све четир године; у „Срнским илустрованим новииама" за годину 1882.; исте године и у Београдској „Србадији"; у „Отаџбини" умпогимјој књигама; у Летонису Матице Срнске (у књизи 165. „Амазоике", 27. красних песмица); у Живаљевићеву „Колу" за 1890. и 1891. А има и ван тога и>егових песама на све етране. Од нзворних песама Вл. М. Јовановића прнкупл.спе су до сад у збирку иесме и.сгове за ' дсцу а издало их је уредништво „Мале Србадије" нреклане у Бсограду иод натписом „Из деггтства за тим циклус његових иесама „Из престоничког живота", које су најпре изашле у Живаљевићеву „Колу", ако ее добро сећам, да су баш те исте несме. Књижицу ту имао сам лане у рукама,. хвала пријатсл.ској нажљивости честитога песиика, који ми ју јс нослаб, кад је изашла, али је сад нсмам, нехвала не иријатељ-