Stražilovo

чз 52 е*-

млада уз момкођу сестру у дрнини, рекао је: — Како је близу једно до др^гога м])жн>а и љубав, како је близу радост код жадоети. Ко је као Бог, ко је још кадар

тако удесити? Ко мора да спава, тај то заиста иије кадар. Па, кад ти, добри Боже, никад не снаваш, старај се, молим ти се, и у дану и у ноћи, за мене и за све, који сваком добра желе!

ВЈЕРИНА ЉУБАВ. роман И. А. Гончарова но француској преради Евжепа Готи ирквЕО Миливој МансимониЈ,. ИРВИ ДЕО.

IV. осле неколико дана живљеља у Мали^ новци већ се није могао Рајски отети Ц, утисцима, које је чинила на њега ирирода, што га окружаватпе, л.уди, њихови разговори и на послетку цео склад и начин тога живота. На сваком кораку осећао се у несугласности са оним, што га окружаваше, али'за сад му та песугласност још не беше на тсрет него се сниеходљиво смешећи се иодавао тишини и нростоти тога живота, као што се, лежући спавати, подавао деспотизму своје бабушке и тонуо у меке дуње и јастуке. У ошпте могао је лепо да сноеи тај живот: овде нико не ноказиваше жел.е, да хоће, да се покаже нечим другим, бол.им, вишим, паметнијим, наравственијим; а међу тим у ствари баш то беше па њима више, бол.е и паравствеиије, него што се чипило, а мало да не и паметиије. Татјана Марковна беше, као и свагда, радена, волела је да зановеда, паређујс, ради. Оиа је исто тако, као и ире, игиоровала живот ван своје куће, свога врта, имања инапослетку ван вароши. Ту је за п.у крај света. Она говори језиком традиција, сииа као из рукава нословице, сентенције старинеке мудрости, препире се ради њих са Рајским. Цео епољашњи вид живота иде код ње но пеким утврђеиим правилима. Но кад је Рајеки проучио пажл.ивије, увидео је, да је у таким случајевима, који се иису дали свести на готова иравила, ненадно избила код Татјане Марковне њена соиствена енага и онда би постунала по рођепој увиђавиости. Кроз застарелу и врло нроблематнчну традицијоналпу мудрост избила би жива струја здрава и нрактична смисла, сопствених идеја, погледа и појмбва. Само што би у том случају, где је морала да метне на коцку своју

рођену снагу, осећала неку малу бојазан и трудила се да свој рад иоткрепи каквим било примером из прошлости. Из свбга искуства и посматрања извела је паметан закл.учак, да је сваком иојединцу у животу дат одређен нут, по којем може и мора достићи неки положај или корист, и да је сваком дата могућност, да постане — релативно — знатан и богат. Ко нропусти време и згодап трспутак, иренебрегао је средства, дата му с.удбином, те има само себе да криви. Рајски се зачудио, кад је видео да се н.егова бабушка исто тако лено слаже са новим идејама, као и са старим, и да удешава тако лено свој живот, да је сваки дан сличан цвсту, од кога она за сутра очекује плод. Са бабушке пређе очима на Марту и гледаше је са иежпошћу. „11а шта?" размишљаше. „Кад бих поверовао у бабушкину судбину : овде ее свачем верује, — иа да савијем главу нод јарам овога скромнога живота и иостаием јунак тиха романа? Судбипа Ке послати и мени мој дсо, напредак, срећу* Да лн да се жепим?... — Мартице, рече јој једнога дана, хајде са мном у шетњу, да ми покажеш твоју и Вјерину собу. Ја их још нисам видео. Ништа јој не би могло бити милије од тога. 15есело потрча напред, отварајући му врата, показујући му сваку ситницу, ћеретајући, скачуКи и певајућн. — А сад хајде да вндимо Вјерину собу! рече Рајски. Рајски беше.већ насликао у мислима ту собу, али сасма друкчије него што је Мартина. Радознало прекорачи праг, погледа по соби н — иревари се у очекивању; у соби не беше