Stražilovo

-*3 190 ЕЗ-

кнл!жевности у свету - - она <1п морала иајумнијим данатпљим својим главама признати, да горње иогодбе, под којима једино може и сме бити књижевности, још нис-у испуи.ене, и да их вал.а испунити што пре. Историјс књижевности развијеиијих народа сложно нам показују пут, како су сви народи, у којих се налази велика литература, тој потреби задовол,авали. Дрво се паслања на дрво, а народи се ослањају један иа други. Млађи народ, коме је Вечитим Разумом одређено било да доцније присне за културни живот, нрикучио би се, у времену свога пробуђења, најближем културиом народу — иојава, која нас ономиЊе наинстинктИвно поимање новорођенчета за грудима материним —, и као ученик код учитеља, шегрт код мајс.тора, одричући се у први мах сваке еамоеталности, трудио би се да се упозна са оннм, што је до онога часа Дух људски у дотичним дисцинлинама урадио. Тек по свршеном овом послу, но уиознавању са дотле урађеним, повл&чио би се народ у себе, пошао би самосталним путем дал.е а оригинална радња дошла би без нарочита његова нас.тојања — као нроста последица иапред испуњелих погодаба. Како је добро развијена литература место, где је као у каквом брижљивб састављеном компендију сложен сав иаравствени каиитал, историја наравственог развитка заједнр са данашњим његовим стањем код једнога народа, само се но ссби разуме, да је народу, који је таман стигао да етупа у.друштво образоваиих народа, најзгоднија ирилика даунозна та наравствена начела иутем литературе у ужем с-мислу, путем уметне појезије. Ова, осим што је сама себи сврха, изгледа да је па овоме свету још и за то ту, да готовим, израђеним наравственим ндејама путем вештине отвара нута до чланова људства. Упознати једно младо друпггво путсм школе, јавне вештниске критике и номоку самих иојетичких производа еа садржииом литературе кога солидно образованог друштва, зове се: дићи то друштво из царства мрака међу образоване, културне народе; зове се нросветити га у нуном смислу речи, учинити га саучесником свега моралног, научног, вештинског, нолитичког блага, до кога је мислилац дух л.удски до данас дошао. Тиме је то друштво оспособл.ено да и само иостапе оруђем разума, који вечно живи и развија се — да и саМо рекне своју нову реч у култури, у вештипн и у свима редом струкама радње човечјег духа. Узетп што

прс у својс Ј »уке снстсматско неговање једне или више данашњих истииито великих литература европских; довести, ако не иде друкчије, ма но примеру Пстра Неликог, извесну количину еиособних за то л.уди из Евроие к нама (саме идеје се у овај мах, за ову потребу ни најмање пе тдче, хоће ли ти л.уди бити Немци, Орби или Енглези), на их пустити да упознају омладину и друштво са идејом швижевиости, био би тако исто преко потребан државни посао, као икоји други, којим се данас баве наши државници. Тако неговање литературе, а у нрвом реду уметне појезије, на које би се од стране појединаца доцпнје надовезивало занимање разним енецијалним струкама — философијом, државннм иаукама, техником, трговином, нндустријом и т. ц. — једино би за неко време кадро било дати држави образовано, облагорођено, цивилнзовано друштво, које би са другим погледом на свет "и са другом интелигеицијом нриступало своме раду. ЈЈитература је то у етању учинити, јер је она ноље, у коме иајумиије главе иарода расуђују о свему, што сачињава живот. Но до свега тога не можемо ми нигда доћи, ако се нри упознавању идеје књижевности будемо задовол.авали историјом иаше домаће литературе, која, према нанред реченом, нема и не може имати васпитне садржине, нотребне за тако велик задатак. Пемачки и руски иедагози, кад су уводили у средње н више школе као један од најважнијих нредмета историју домаће књижевности, имали су без сумње на уму да упознају своје васиитаиике са етичком и естетичком еадржином саме идеје литературе у очште, са историјом облагорођавања л.удског ерца и ума, за што им је домаћа мњижевиост, дорасла којој му драго из евроиских књижевности, давала потпуно прилике. За осамнаестгОдишњег младића, коме смо ире н.егових университетских самосталних студија дужни дати оиштег наравс.твеног и естетичког образовања, далеко је важније да зна: постанак лажног класицизма, његову укочеиост и неподобиост за живот; напредак, који је учињен нојавом сентимеиталне иојезије, ирема лажнокласичној школској појезији; за тим велики корак у развитку уметие појезије романтизмом, гдс живот срцем и истинита ироосеИанл осеЛања постају елемеитом иојезије, а не коивенцијоналне тронс и Фигуре екОластичне клаеичности — све је то, н онај развитак, што за тим иде, далеко важније учеиику да зна него случајна имена и