Stražilovo

43 189

граду. Годипс 1859. сФунио јс оидс у питомачку школу за нозрришну уметиост и онда крајем грдиие 1870. иостане иод Јоваиом Ђорђевићем, који је тада застуиао управитеља, ирипре,мен члаи •сриског пародног иозоришта у Пеограду, где. остаие до ночетка 1872. Тада оде*у Горн.и Карловац у дружииу ЈГазе Поиовика, с којим је отииша у Параждии, но још крајем моссца јулија истс годиие врати се у Сеоград и ту је био иа иово члан сри. нар. нозоршнта до јулија 1873. Те године, које су овострано срнско народно позориште задесила два голсма губитка: смрт Аксентија Максимрвића и Лазс Телечког, дође Добриновић на иозив А. Хаџића амо за члана овоетрапе дружине. „Позориште" те године није — као нрсђашње и мал те пе свих нотоњих — излазило и у време, кад дру:к.ипа није била у Новом Саду, те тако не зпам иоуздано, где је Добриновић ирви иут стуиио иред овострану публику. Но по извештају, који је тадања иривремсна унрава иоднела и који је саопштен у 4*>. 47. и 48. броју „Иозоришта" исте године, еудим, да. је морало бити у Вршцу. Поузданијих података имам тек од почстКа децембра 187.')., кад јс ночела била трећа новосад* ска зимска сезона од зидања иове зграде амо. Ту видим први нут забележепа Добриновића као мудрицу опог слугу Јована у ТриФковићевом „ЈБубавном иисму".; иа онда долази други ЈоВан, нлеменитн Цриац у Холтајеву „Низу •биеера" (још ее тада за цело морао Добриновић ириказати и као иевач еа врло лепим гласним ередетвима) па опда онај зацопанп „кишбиров" у Сиглигетнјеву „Циганину" па доброћудни Грга у Фрајдеирајховим „ Граничарима", Јоза Скочић у Сиглигетијевој „Мамици", мазии Грујица у „Војиичком бегуицу" истога писца, па „мудрнца Јеа>та брица" у Округићевој „Саћурици и шубари" т- све улоге, у које је он умео да заДахне особену'свежину. Пеке је од тих улога задржао и даје их и данае а без штетс ее нс би пи дале узети њему из руку. У нрво му сс време тшје дар могао тако нагло развијати као после, од 1877. годипе амо, од кад управо и емсм о њему говорнти, јер га од тада тек иозиајсм. Дотле је

у друлпшп имао еупарника и у драстичноЈ и у Фииијој комнци. Вио је ту још стари Рашић, па Соколовић а још иоиајопасиији му Шандор Сајевић. ,По од 1877. амо пошао је Добриновић џиновским корацима напред и за час. ес створио љубимац нублике. Али њега то није размазило те да мисли, да је већ све и сва поетигао. Стадоше га заниматн и пајтежи карактери, за крје ее иште скроз пропицав ум и голема студија. Перу Добриповића стали заиимати такви карактери и већ видимо ирсд собом „Кир-Јању", од кога бол.и не верујем ни да је прешао ии да ће ирећи српске иозорнпце. Нлод те иохвалпе амбиције Добриновићеве јссте и Јагр у Шекспирову „Отелу", кога је он, без угледа у нкога, израдио до иајмањих детаља е највећом пажњом. Ту тек оида можемо видети, каква уметника имамо у иашем Добриновићу. Ос-тал.е му лИкове, у којима је јотн ненадманшв, навлаш не ћу да спомињем,, јер Их је толико, да бих случајно могао баш заборавити који, који он држи за свој најбољи, те бих му тим и иехотице криво учинио. Кратак је мој суд о њему, да је то уметник велика дара, веома краених снособности, а уз то одушевљеи за своју уметност, еавестан, издржљив, једном речи: узор арава уметнцка. Средишии одбор овоетраног ерпеког народног нозоришта, ценећи рад Добриновићев, имсповао га је ире једно пет, шест ли, година редшг&љем и ту своју часну дужноет врши Добрин.овић само у кориет и папредак том нашем нросветпом заводу. Пмао сам прилике у иеколико маха дивити се гвозденој снергији и умешном такту Добриновпћеву, којим води изучавање иових комада, ие жалс.ћи ии времена ии труда и не оеврћућн се на иогдекоје — да богме самојсдва онаж .ЋИвим знацима исказаио — негодован.с; својих другова и друсарица< Милан Савић ночео је у 9. броју „Јавора" ове године студију о Добриновићеву уметничком раду. Не зиам, да ли је мисли иастаиити, али држим, да би штета било, да само иа том почетку остане. Но међу тим и тај иочетак ирепоручујем сваком, ко се интересује за иашега ошитега л.убимца Добриновића. Јован ГочиА.

*чј" ■ч!/' ^чј-- -чј^- ■чј-' -чи •, КШЖЕВНОСТ, 1 ^тт' ^^ ^ ^ 'Ф* "Г* "Т 41 ■ СУВРЕМЕНА ПИТАЊА. II. ПОЛОЖАЈ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ ПРЕМА ВЕЛПКИМ КЊИЖЕВЛ0СТИМА У ОПШТЕ. II ПРЕМА РУСКОЈ ЗАСЕВПО; ко ои дакле паша лИтература, а иа првом да некад од ње ностане књнжевиост, која ,<^ мес 'ТУ умстиа иојезија, рада била ианредо- ће скуна са другим великим књижевностнма ., као равпа нм друга сачшвавати елику развитка

вати и (твара'1'и себи што раније могуЈп-шст,