Stražilovo

[То*пле марода с белим заставама

43 179

,1Ш ВДтДОЕ На споменику урезано: ,Млр народима! Сви слободнп, свн браћа1' - Девојке бацају цвећс — Хор-:]

Ломите копља, мачеке доле! Слободи, сунцу нек јекне иев! Вуктиње Миру нек вечно горе Братства је свети испуњен енев ; Светле мисли нек се јате, Нек се људи шл.убе, збрате, У слободи свак нек живи К'о у гори соко сиви. Просветно сунце нек сјаји свима, Разуму, Свести дижите храм! Г.ој оковима, где год их има, Нека их сруши слободин плам!... Сви смо браћа, јер смо л^уди, Иек свак народ себи суди, Где с' од рада добру нада, Где живује — нека влада. И сунце рођај у крви- крије И светлост многе борбе је нлод; Кад оков пада, крвца се лије, Слободи свакој крвца је род — Из крвавих, дугих лета Никао стручак дивног цвета,

Здраво, данче од слободе, Крви наше драги плоде ! Слобода дошла с палмовом граном, Невајте песме, китите груд, Ноносите се светлошћу, даном Живело братство, љубав и труд! Нек се нове мисли јате, Нек се људи згрле, збрате, Нек зашари мира цвеће Здраво, вечно прамалеће! Хоре се химне, брат се с братом љубн, Иобедни клици под облаке бију, С гранама Мира пролећу голуби, М пове иесме нове венце вију, II бруји тријумФ кроз дубраве, горе, С Косова светог па слободно море. Л сунце небом тихим кроком шеће, На запад лаки зову га облаци; Сиоменик дивии обасуло цвеће, С цветића мирис пију топли зраци. Слободу слави песма нових дана Уз пратњу звона са светих Дечана. Р. Ношутик.

»лР-*

ПЕСМА ЛАЗАНСКОГА. Приповеда П. Жељски. (Наставак).

VI.

-олема душевиа борба и мучно савла ђ иван,е ) Д а ником ие да ни на0/слутити шта се у њему збило, изнуригае Ивана са свим те тога вечера 1 клонуо леже у ностељу и одмах заспа. Сву ноћ је иреспавао мирно и кад се у јутру нробудио и устао, осећао се телом крепчи, али му је у дугаи зијала јопг једнако она иразнина, којој није умео краја да догледа. Не мислећи ни на што но новодећи се ле за обичајем, обуче се, доручкује, ирогаета мало на онда оде у звање на свакидашњи свој рад. Тачно у но дне дође кући, нареди да се успе ручак и тек кад је сео сам за сто, као да му се душа

стаде пунити неким боио-милим осећајем. Сетио се детета. Да је сад ту на да му он исецка говеђииу на ситно а опо да му са пуни усти слатко нрича гато се све важно десило иа дворигату пре по дне! И осећај га тај стаде забављати, терајући у закутак све осгале мисли и осекаје, отпратп га после ручка у читаоницу и у звање и допрати га натраг кући нред вече и иатера га, да даде упрегнути и да се то вече јога одвезе до Маријиних родитеља, одакле ће се већ сутра зором и вратити. Ма дете и не затекао на ногама, ма га само спаваћиво видео и наљубио га се! Марија му је до дугае и синоћ но кочијашу послала нисмо и јавила, да је отац