Stražilovo

43 180 ;•>*

љен пронгду ноћ и дан провео доста добро те она не Ке морати тојшко остати, колико је на први мах мислила. Но Иван се тога сад није сећао, н.ему је сад само било потребно да вндн дете. И одвезао се, но стигао је баш кад је мали Милоје био заспао. Марија му се искрено обрадовала. Годила јој та, као што је она тумачила, пажња нрема њеним родитељима и њој. Наваљивала је, да остане бар толико, да га дете у јутру види, но он је остао при свом, јер није ништа јавио у суду а потребан је био баш тај дан опет па рочишту; осим тога није хтео дете да узбуђује одласком својим. Бар је Марији иавео и тај разлог. По што му је она дала реч, да ће. се с дететом вратити кући, чим лекар изјави, да је отац ван сваке опасности, иожели Иван и њој и пуници својој лаку ноћ па оде у собу, коју њему одредише за спавање, утврдивши јопг кочијаша да спреми све чим сване и да га пробуди. Навлаш пије то вече више хтео ни на шта да мисли. ЈБубазност Маријина и јасна јој радост' са његова доласка колико му је упала у очи, толико му чисто није била ио вољи. Ннје се збило онако, као што је он замишљао да ће бити, кад се пјјнп иут састане с њом. Али да! Та опа ни у сну не сања, шта је он све дозпао па да богме да пе може ни оназити, каквим је очима он сад гледа. Силом је стресао са себе све, што би му дало маха мислима, те му у души остаде још само слатки лик невиног спаваћивог анђелчета, са лика се тога осу сјај и угодна топлина те испупи сву дунту и дочара миле и лепе снове. Свеж је у зору скочио Иван са постеље, на нрстима је тихо отишао до постељице детиње у другој соби, час два ту престајао неномично гледећи у мили мали створ па се онда ножурио на двориште, где су га чекала кола, спремна на полазак. Журио се па ипак је морао лагано ићи, да не би ништа шушнуло те кога у соби иробудило, и у том је имао на час каде погледати и у ностељу, на којој је иочивала Марија. И учинило му се, као да из блаженог осмејка са њених усана чита, да је и у њеној души сад исти онај ејај и она уго-

дна тонлина, што н.ега синоћ. оиако уерећи, само му тај блажени осмејак не умеде рећи, да ли се сјај и топлииа у њеној души осула са оног, њему пајмилијег лика, ,с.а безазленога лика њихова живог анђелчета Срећно је и на време Иваи стигао кући и чим је сишао с кола, похитао ,је у суд. Носла се латио вољиб као свакад те му је у том време иролетило као на крилих. Исто тако и то иосле по дне па и сутра и прексутра цео дан, док га пе изпенади Маријина иорука, да се отац толико опоравио, да сад оиа без бригеможе доћи кући. М олп га да већ сутра ношље кола ио њу и ио дете. Како ли га је такав глас свагда до сад радосно узбуиио! Сваки пут му је прво било, да иакупује силесију сиграчака за дете па да већ у наиред ужива, како ће оно разрогачити очи, кад све то затекне. И сад му је то прво ^било, али се сад у иредосећај уживања у детињој радости умешала п нека горчина па пије тај осећај више онако чист и прекаљен. Неизвеспост га иека стала мучити, сумња, пгта ли је. Зна и увереп је, да се обоје враћају дома здрави и чили, па ипак стреии нешто, нешто га у грудима стеже те га баш стаје муке, да то сам пред Собом скрије или бар протумачи као утецај изненадне радости. Кад се сутра дан пред вече вратио из суда, било му је чудпо, да на дворишту није застао кола. Поуздаио је рачунао, да ће морати стићи до то доба. Но још му је чудиије било, кад је, иолазећи горе у кућу, срео на степеницама Андраша с иисмом у руци где изађе из Маријине собе. Није добро ни чуо, кад му овај рече да су стигли још пре подруг сата и да су већ и коп.и и кола у реду, него је чисто несвесно, но нагону убрзао кораке и нагло ушао у трапезарију, где му се на вратих и нротив воље оте из груди клик радости. По великом столу иоређане су већ биле сиграчке, које је он синоћ накуповао био, и мали је Милоје, сав зажареи, тако се задао за неким црвеним катапама од дрвета — тек једног дигне а други иадне — да татинога клика иије ни чуо него тек пренуо, кад га је Иван дигао и нритиснуо љубити.