Stražilovo

-4з 285 е*-

Овој кн.ижевшг рад Пуши!« јс отночсо песмом, али јс доцније папусти, одавши с,с само прииовстцнПриповетке су му већином хумористичне, али им пи сатира не маљка. Читаоци сс слатко емеју предмсту њсгових приповсдака, алиимају јш само у себи нечега сличиог, у исти мах се и лече. Од п.егових радова за се су штамани: „Приноветкејсдногакаплара" и „Листићи", које .је исписао у пожаревачком затвору. — 0 „Приноветкама једног каплара" све критике, колико их је год било, изразише се веома иохвално. Сем тих штампаних у књизи има он јопг неколико „Приповедака једног канлара" које је штампао у „Јавору" и „Колу" а чини ми се, да н\ има још неколико нештампаних. — „Листићи" његови у српској су литератури, што у Пемаца Хајиеове „Пдсје". Фини хумор, сатира, којом „сатирс", као што један рече, тако задобија читаоца, да и нехотице књигу дочитава до краја, жалсКи тад, што иема још. „Листићи" његови могу се и више иута, без досаде, читати; нредмети, разрађеии у њима, не само да су" „души посластица" него гоне човека и на дуго размишљањс. Поједине главе „Листића" нревођене су на ч>ранцусКи, нсмачки и румуиски језик. Такођер је и јсдпа од „Приповедака једног каплара" преведена на немачки. Сем приноветкс Пушић је радио и иа драмској књижевности. У реисртоару нозоришном налани се његова „Протекција", комедија у пет чипова, којајевећ доста нута играпа па београдској

позорници а дајсју и дружипа српског пародпог нозоришта. И ако је критика учипила неколике паномсне на н.сгову „Протекцију", ипак ее ирло радо гледа. Увиђајући и сам иеколике осповпс махне у овој својој комсдији, Пушић је, како чујемо, прионуо да је поново разради. Сем ове комедије у репертоару је београдског нозоришта, и ако се до сад није играла, његовакомедија у пет чипова: „Народии посланик". Али као што чујсмо са сигурне стране, она ће се још овога лета изнети на позорпицу. Л сад је израдио и трећу комедију у пет чннова под натписом „Пензионери". У све трн ове комедије избор градива је необично срећан, и још, што је по пашем мпшљењу са свим оправдаио, није само једно лице носилац главне мисли, — сем њега има и других, и ако нодређених носилаца; јер збиља, и јесте тсшко и непрнродно оличити у једноме тину више наријапата. Пупшћ је н роДољуб, што најбоље свсдочп и његов рад у Маћедонији, који врши са пуно одушевљења. Још нре две године, бавећи се у Приштиии, Пушић је започео свој до сада највећн рад „Косово", опис земље и народа. Марљиво јс скупљао грађу за н., коју сада већ раз]»а!>ујс; нсколико уломака из тога дела штампа сада у „Босанској Вили". Пуншћ је још са свим млад човек, па с тога се, нрема њсгону досадан.см раду, мужемо падати низу ствари све лепших од ленших, као што и свсдочи градација н.егових досадан.их радова. Риста Ј. ОдавиЂ.

Граматика старога словенскога језика за V. и VI. разред гимназлје по А. Лескииу саставио Љуб. Стојановић. Веоград, штампано у држмшој штампарији краљевине Србијвј 1892. Цена 1/20 дин. Мала осмина, стр. 72. Ово је у име божје трећа а иоред Брозове четврта ст. словенска граматика у нашој средњошк. књижевности. У Србији је до јако ври.једила Новаковићева књига, а ова је дошла да Новаковићеву истиене, сигурно за то, што је Новаковићева израђена већим дијелом но Миклолшћу, а ова но Лескину. Хрватима је добро дошла Брозова* (по Лескину-Мнклошићу), ,јер другс нијесу имали, а ова наша трећа не ћемо рећи да јо могла изостати, али честа појава истовргнпх школских кп.ига може се * Јер Новотнијеве (Ј876.) као да нијс ни било. Испор. Ј. ЈКивановић; „Јавор" 1Н77.

:е оцене. оправдати само очевидним наиретком, ко.јему у овој нрилици није довољно само име Лескпново. Није нам овдје до тога да ли је Миклошић или Лесгшн бол>и за школу, јер нам се чиии да је за школу иајногоднија истина, исказана у што нростијем облику, на како ни „Миклошић" не значи назадак ни „Лескин" напредак, то би нас данас најбол.е задбвољила школска књига, која би умјела ухватити средокраћу теорије научне по истини, а не по имену аукторитета. Али овдје сад отпада то питање, јер имадемо иосла, како сам пнсап, (са,стављач) ставља, само са Лескином. ЈТескип у својој књизи без сумње и сувише пружа и истине и онога, што се може и мора у шк. књизи употребитн ; у главном ,је дакле то иреписивачки посао, само га је ваљало Јкгзумјетп па вјерво за њим. Разумије се да ни .'Гескпн свега не каже, али гдје је такова књига, која