Stražilovo

-чз 293 ез-

СудеНп п(| његову одеду, није. био ни*сел.ак ни лакеј. Оп је држао у рукама пеколико јабука и баш беше у намери да скочи доле. — Шта раднте шг овде? иаиита га она оштро. ()н је гледаше неко врсме. — Као што видите, мало ее наелађавам, одговири јој он, :!агризавши јбдну јабуку. - Г>и ли н вн једну? напита је, примакнув јој ес по илоту. — Ко ете ви? ианита га она етрого, — и за што ее верете но туђпм нлотовима? — Ко еам ја? то вае се баш шпнта не тиче. А за пгго се версм по вашем нлоту — ја еам вам веК рекао: хоКу да набсрсм јаб-ука. — II вамаје то са свнм у свом рсду? Мсии ес чпмн, да вп нистс шпнс дечко. А иа пгго да није у евом рсду? рече он смсјуКи се. Г>рати потајно туђе јабукс! укори га опа. — Јабуке ппсу туђе, него моје, а ви их крадетс од мене. Она је Кутала и радознало га носматрала. Ни слгурпо писте читали Прудона, рече он п поглсда је опггро. Зпате ли ви, нгга он велп ? — 1/1 ргпрпрјв с' 1и уо1,* рече она. — Зар сте га читали? рсче, раирогачпнши очн па п.у. — Писам. - Онда сте ваљда чулн. г Га божапстпена иетипа је већ у целом свету ноината. ХоКс/ге ли да вам доиесем дела тога всликог мислиоца? Ја имам сва. — Нп крадетс јабуке и увсрспи сте, да то није крађа, и то за то, што јс тако Лрудоп рекао... Он јс живахио погледа. И ви верујете у оно, што су вам реклп у панзијонату или пшнтитуту. Алн, реците; ко сте ви? Ово јс башта Перешкове а вп сте еигу|)по п,е:шна унука? — Сад н ја ваМа могу ре!ш, да вас се то нншта пе, тиче. — Нерујетс ли ви у истине, које вам је усадила ваша бабушка? Ја верујем само у оно, о чему сам сама убеђепа. Он скиде \'Воју Фурашку п иоклопи се.

* Својинп је крађа.

— II ја тако исто. Ви дакле држите, да је то греишо, штр береМ ове јабукс? ... Ако пс грсшно, оно непристојно.' — 11 ви сте о том уверени? — Јесам. — Ја, и ако пИсам уверен о истинитости ваших пазора, ипак нопуштам, ево вам дајем натраг остале јабуке! рече, пружајуКн јој четир јабуке, које му преостадоше. — Ја вам их иоклањам. Он опет скиде ФураШку, поклонијој се иро пичпо и загризе другу јабуку. — Ни сте нрава ленотица! рече он, и то двострука леиотица. И .лепи сте и умни. Штета Ке бити, ако буДете морали украшавати живот каквом идијоти, за к.ог Кс вас данас, сутра дати, јадша девојко! — Молим, молим, сажаљење пије иотребно! Мене не Ке нико давати, ја ппсам јабука. — А, баш добро*, кад сноменусте јабуке, као уздарје за њих донеКу вам књига. Нолите ли читати? — Ирудона? — Јеет, њега с братијом. Ја имам сва понија дсла., само немојтс да их иоказујете вашој бабушки ип вашим- тупоумнпм гостима. Ја, п ако вае пе познајем, уверен сам да ви не Кете држатн с њима... — - < )д куд ви то можете зиати? Тек је иет мппута, од како мс познајете. 1Ге (>.акри у котлу шила! То се одмах внди. У вас је слободан, иезависаи дух, дакле живи сте а не мртви; то јо главно а остало Ке доКи само од себс, кад се само прилика иружи. Ако хоКете, ја Ку... Пишта пе Ј^у ! Мало час рекоете,,да имам слободаи и нсзавнсап дух, па веК хо]>ете да завладатс њим. Ко ете ви, кад ми се намеКете за учитсл.а ? Он јс с чуђењем иогледа. — Пити допоситс књига, ннти сами долазите ова.мо више, паетави она, уклањајуКи се од плота. Овде има чувар; ухватпКе вас, на Ксте имати пеприликс! Ето, сад онст замириса из вас бабушка, варош и ноено масло! А ја веК иомислих, да ви љубите елободу... Шта миелите, ко еам ја? — Можда какав ссминариста, рече она ра внодушно. Ои с.е ночс смејати. — За што ви то мислите?