Stražilovo

чз '292 ЕЗ-

мене, ))ок јој је истекао, н молим да ми еуд ио II,ој осигура моје потраживан.е Да је гром ударио у судницу, пе би ее сви тако преперазили као кад еам и:$нео и па судски сто положио о]»игинал менице. Док сам ја говорно, они су стојали као окамењеии. Председник еуда чисто ннје смео да узме меницу у руКу а капетан само избул.ио очи. Када је дошао мало к себи, он јурну еудском столу, хтевши да шчепа оио Фаталио иарчс артнје... — То ,је Ф^азиФикат! — викпуо је сав запенушен; али председпик брзо т]>же меницу и рече ст])Огим гласом: — То је ствар суда, да оцени, је ли ФалзиФИкат или не! Канетан стаде као окаМен.ен, са репим устима, и клопулим рукама, му стале укочене... без боје.

отноii очи

1И

.1 а се приолижнм канетану и, г .и му строго у очи, рекох јаким гласом: •— Оа ФаЈлзиФикатом ее не иде пред суд; господиие каиетапе. То упамтите добро. Фалзи «[ЈИкат може у даиом случају бити нробитачан, кад.се своје])учно уништи, као што моЖДа знате из сонственог ис-

куства.. зујући рукама,

А

оио је,

завршим, нока-

»уком па мепицу у нредеедниковим ваша оритипална до сад још (Скршиће се).

не нснлаћена меница, која 1\е се моКи упиштити тек онда, кад се тачпо исилати. Тамап ја то рекох, а мој тужилац рикну као ран.ец лав, шчена се за косе п ЈУРпу међу слушаоце, којн стукнуше пренеражеии, иа преко клуиа и столица иа врата Онако гологлав, чунајући косе, уираво се скотрл.ао низ стеиепице, на на улицу... оде... оде... смејући се... Многи нотрчаше за н.им, али га нико не могаше стићи... Даиас пуче по вароши глас да су рибари код „три крста" извукли из ]$оде мртво тело једиог оФицира Када су утонл.еника донели у варонт, у п.ему се нознао несрећни капетаи. мој тужилац. Дот])чаше да ми јаве. Веле: страшно је погледати, како ј-адиа жена цвили п нарпче, да се човеку срце с.тегне — да му сузе ударе на очи! (•ваки је сажал.спао; сиротица није заслужила такову судбииу! Пије заслужИлаУ Хм А меии се сјшс тако ширило, п мени су уда])нле сузе па очи — од смеја!...

Манојло ђорђевиЋ Призрвнац.

1'ОМАН И, А. ПО ФРАНЦУСКОЈ ПРЕРАДИ КвЖЕНА Г ПРВИ XIX. ако ли би се задивио Рајски, даје :шао, да

ВЈЕРИНА ЈБУБАВ. Гончарова оти нрквЕО Миливој МансимовиА. ДЕО. цити на љу нескроман иоглед, како је м<ђгла и1ш она на састанак са онасиим и нодозривиш чоке-

тај неноЕшати, на чији је звак Вјера као бе:) душе нотрчала, није бно нико други, него Марк Нолохов, тај нарија, цнпик, скитница, који је, као што рече 1'ајски, нрогласио као Карло Мор рат целом друштву, који је живео нод надзором иолиције — једном речи: одметник, анти&рист! Па какоје Нјера, тај див1Ш створ, однегован и"од мајчичиним крилом, тај бисер целе околнне, нред којом су и најсмелији младићи 'стојалн смирено, не усућују1ш се нити говорити, ннти ба-

ком? Где се могла с н.им састатн и уиозиати се, кад није смео долазити ни у једиу ку1>у? : Све јс то случај учипио. Крајсм нрмшлога лета седела је Вјера .једиог вечера под багреиовом сепицом поред ограде у близнн п старога дворца и гледала равнодушно на иол.а, на, Г.олгу и на брегове. На једаред онази, дЦ се на некрлико корака од п.е граичице једпејабуке прегибају к огради. Она се мало сагну п ш;1де човека, којн је са свнм сиокојно седео на нлоту.