Stražilovo

■чз 484 ез-

кан! Тгаја паша је осетио, да у овоме делу имаде неки други носао, и пре пего што би се могли заверепици у масама нрибрати, удари на Небош-планину, разбије устанике, а игумана Најсија и маиастнрског ђака, љегова брата Митра ухвати у селу Горачнћу те их као победничко уздарје пошал.е на пешкетн Сулејман-паши Скопл.аку. За ттесретним синовнма Најсијем и Митром нође у Веоград и н.ихова мајка Синђелија, да моли и нреклиње Сконл.ака за милост. Мајчино срце само могло се још падатн, да ће гладни вук опростити ухваћеним јагањцима. * * * У београдској тврђави на самој обали дунавској мало ниже од онога места, где Сава утиче у Дунаво, ностоји и данас кула Небојша. У њезиним зидовима, око којих је занљускивало с једпе стране Дунаво а с друге мало језеро, затваранИ су били бунтовници и они, па које се сумњало, да раде против Турака. Кроз малеие ' анали^е _ ^ашј1а_1иида_.зг_јгхрд^ ш! лл^„,а, на је протичући кроз собе, у којима сеђаху оковани заточници, увирала у језеро нред Небојшом. У соби је увек било воде до колена, а с пролећа, кад је Дунаво бујало, досезала је вода и до паса осуђеиинима. Осуђепик, кога овамо доведу, сматра за већу милост, да га умлате, него да проведе једап дан у овом ужасу, где се развија трулеж а око њега плове по води гује и јакреии. У ову страховиту кулу беху бачени игуман и његов брат са многим завереницима, које тада похваташе. Несретна Синђелија ишла је везИру, али овај је као бунтовничку мајку из одаје одагна. Плачна и очајна преклињала је, да јој попгтеде бар Митра, који је тек у осамнаестој години; али везир ни да чује. Морала је доживети да својим очима угледа најужасније зверство, какво је само турско дивљаштво могло пронаћн. Силазећи кроз ону капију, што из горњег града води у доњи, поред цркве Ружице, угледа она пред собом гомилу оружаних Турака. И не слутећи, да спро-

воде из судпицс п.езипу децу, повуче се у капију опим развалинама, које и дапас стоје, а за које се вели, да су тамо били двори Јакпшћеви. Једап старн улема застаде и запита је, да пе ће деци. За тим јој рече, пека причека, јер ће их сада спровести натраг у Небојшу. Несрстпа мајка врисиу; призор. који је угледала, иотресао је до дна срце мајчипо. Гомила Турака, наорулЈана дугим арпауткама, уђе у капију. Међу њима су ишли игумап Најсије и Митар везаних руку и окованих ногу. „ Ето их, баба! Јазук, да н оно лепо дете погине!" рече јој улема. „А може валаах, да спасе луду главу!" — Честити ата, молим ти се, спаси бар п.ега! јаукну несретпица. „Како да га спасем, кад пе ће. Ето кадија и везир и сви нуђаху му да се нотурчи, а оп, Јгуда глава, пе ће. Ти си му мајка, ето га воде, на реци му пека посдуша. Јазук, баба, јазук, ако 'накн ипсан погине!" рече милостиви 'Гурчни и склопи се поред ње у капију. вима стиже. Улема изађе пред њих и задржа их, да етаиу. — Децо, моја децо! залелека бедна старица и спотичући се преко гомиле камен.а потрча својим синовима. „Мајко, шта чнниш с нама?" запитаје игумаи тихим гласом, који благо прекораваше старицу, јпто иије обуздала ерце мајчино бар сада, када им требаше најви ше снаге и духа те да поднесу последп.и удар своје судбине. — Најсије, сине мој ! Децомоја! Митре! Тако ти млеЈса мајчипа, снаси главу своју! „Мајко, зар да се нотурчим?" одговорИ јо ј Митар а у очима му се завртегпе еузе, гледајући оно очајап.е и бол. што трентаите са лица мајчина. — Митре, сине мој! Најсије! Зар да вас обојицу иа један мах изгубим? Ко ће мајци очи заклопити? Ох, л.уди! Турци! Што ме гледате, кукавицу? Кумим вас Богом, убите и мене! Пајсије, сипе мој ! Реци му ти.... спаси га... Вар један пека је мајци на очима. Ко ће тешити меие несретницу за тобом?