Stražilovo

-кз 602

своју кривицу, кад ал се нагдо аачу глас госнодарсв у дворшпту: — Бартек, отворај капију, сво нскога!.. Те речи, ионовљене неколико пута високим гласом, као да бсху више намењене гостима у соби, иего ли стражару, који стајаше иа два корака од госнодара. На тај глас сви се еакупљени гости иовратшие, брже боље, стодовима за картање. Само пуковник остаде код мдаде госпође, моде1)И ју, да се свакојако показује мирна. И тај мах зашкринаше кола по сиегу. Пуковник брзо иривуче стоднцу и замоли госпођу да седие. Он оде ирозору. Под ирозором стала нроста кола. На колима сеђаше у великој бунди неки мушкарац с малом, цриом капнцом на глави. Насирам њега наме стила се два његова друга, рекао би, у вошичким кабаницама, Уз њих, пажљиво заклоњени, светлуцаху бајонети на карабинима... Пуковник , се не смеде одмаћи од прозора, да јави ту новину младој госпођи. Волео би у тај мах стајати међу цол.у.љаним зидовима у Сарагоси Економ измаче на иоље... На ходпику повиче сада госнодар онаким истим високим гдасом: — Ко је то и шта хоће? ■— Комесар Финанцијалне страже! — одговори мушкарац из кола. — Је ли званично ? — запита оиет гласно господар — Тако је, — беше одговор, — имам посла у нецани. На теречисви одахнуше Комесар Финанцијалне страже није још ништа тако страшно. Госнодару само не иђаше у главу, какав би то био посао у пецани. За то опет већ лакшим срцем замоли коме* сара, да се разоноди у доњим собама. Спомене му уз то, да због породичне свечаности има гостију и замоли га као човек, који није ни лука јео ни на лук мирисао, да дође у друштво и да се разгреје чашом пунча, ако му буде у собама сувише хладно. Комесар брзо скочи с кола и, одаслав момке у собу, изговори се иред господарем, што је у путничком оделу а уједно искаже жељу, да би радо дошао у друштво. Ту евоју наметљивост Правдаше љутом зимом, која га јс нутем намучила, и изиде одмах е бојом на ереду, да би се хтео разгрејати не само тонлим пићем, него и живљим разговором.

Господар пристаде на то од свег срца. Отвори врата и уведс комесара међу госте. Сви беху најббље игром забављени. Једва опазише комесара, који се клањаше на све стране. Само је млада жепа упиљила у њега престрављене очи своје и чињаше јој сс да у иокретима и иогледима тога дошљака види нспгго, што није видела још ни код једног комесара Фиианцијалне страже. У његовим покретима и иогледима опази нешто мачије, С удворном учтивошћу, а притајеним жаром, стрељаше очима на еве страпе и испитиваше сва лица... Кроз отшкринута врата провириваше екопом и значајио махаше главом. III. За час се умирило цело друштво. Стали се озбиљно картати. Домаћин даде донети кошару вина, а чаша иђаше редом у наоколо. Комесар је, до душе, натуцао које како пољски, али за то је иза сваке друге речи уметао „рнше (]ођго(Ј21е]и", те је тим веселио цело друштво. Сваки сс тискао к њему, да, што с њим нроговори. Беше то онизак човек и доста добро заобљен. Нлава му коса беше немарно разбацана по глави, У тамно-жутим очима огледаше се биетар ум. Његов разговор и исказивање миели одаваху образована човека, а то се врло ретко дешава у тој грани службе, коју је он обављао. По лицу му се тешко могаше нознати, колико му је година. Беше тоједио међу оним буршевеким лицима у немачким универзитетима, на којима ее, норед бујне младости у очима, вијугају слабо нацртане боре блиске старости. Ал свакојако му не могаше бити више од тридесет година, Комесар је чинио све и сва, да се опријател>и с целим друштвом. С господином Казимирем, који га је очигледно хтео опојити, већ сеу велико упознао и за кратко време искапише неколико боца. Из руку господина Жеготе примио је врло велику смотку, тако звану „Уп-^ш.ч" и иопушио ју с резигнацијом и особитим јунаштвом. Речју: господипа комесара није се било могућеничим отрести; не поможе ни мука, која га је спопала норед врло загрејане пећи. Али као што се фнник нрепорађа из свога пепела, тако се и комесар, после мале катастроФе, вратио у собу још веселији и шаљивији. Сео за гласовир па етао свирати најновије ваљке... Уз свирку, која се еакупљенима необичио