Stražilovo

43 603 Е>-

длпадала, из ненада заиита: је ли то народни обичај, да се иа вечере екупљају еамо мушкарци, без жеиеких? Жалио је, што их нема, јер би могао бити у том друштву од неке користи, свирајући за играње. Ио његову мњењу женеке раеветљују целу атмосФеру, а овде је мрачно нореД свију каиделабара! Тих његових речи ииеу еви разумели. Једии се стали смејати и подигли нуие чаше, други назираху у том увреду за домаћицу, к(|ја је светлила међу њима као јарко супце. Еомееар употребио ту прилику па једиим скоком скочи од глаеовира до младе госпође. Кршећи најужаеније иољски језик, љубљаше јој прсте, поиављајући уз сваку другу реч: „риш ЈођгоЈ/лејкп".. Најпосле примакне столицу и заиодене с њом дужи разговор. Млада жена, која је до сада неповерљивим оком пратила свс иокрете комесареве и није се могла, норед најбоље воље, отрести неке зле слутње, уверила се сада са свим о невином карактеру ненадна госта. Беше то обичаи, скроман човек... И умирила се иа притисла на груди малога дечака, који је до сада плашљиво гледао у очи комесару. — Што ме тако иемило гледаш? — запита комесар, хватајући дечака за руку. — За то, што сте Немац! — одговори дечак, трзајући руку. — А зар ти не волиш Немце? —- Не војгим — одговори дечак, кријући се за матер — ии тата их не воли! — Мати запуши детету уста па се стаде изговарати комесару. Ал комееар јој ие даде доћи до речи. Напомене, да му се то често дешава но пољским кућама, али најчешће после такова разговора настане међу њим и малим иротивником вечито пријатељство. И да одмах докаже, да је тако, ухвати дечака за руку и занита: - А имаш ли ти лопту? Ја се врло волим играти лоите. Донеси па ћемо се играти. Дечак и опет истргне ручицу из његове руке, ал га већ није гледао онако нопреко. Мало после оде од матере и обре се на нрагу е лонтом у руци. После по сата комесар бацаше лопту о земљу, а дечак не знађаше, шта ће од радоети; гледајући његову вештину у хватању. За један еат беху такови пријатељи, као да су скупа со ли-

зали! Дечак бацаше лопту,. а комесар, хватајући ју, падаше токорсе на земљу. Тада уседне дечак иа комесара као на коња, те ее сав топљаше од милииа. .. А кад је већ давно нревалила поиоћа, нико се више ни не осврташе на комееара. Разговараху међу собом као да су своји.. . Око два еата сви се разидоше, исиившијош ио једну чашу с комесарем, иа растаику. Госиодар се очигледно труђаше, да цео збор изгледа као породична евечаност. Последњи изиде комесар и унути ее у намештене доње собе. Уморан и загрејан випом прући се иа постељу. Лице му се руменило а очи сијале као човеку, који је сам са еобом задовољан и који је обавио свој носао. Сутра дап, кад је домаћин видео, да комееару иосе каву, запали брзо лулу, иа се одмах упути оиамо, да н«жели своме госту „добар дан" а уз то да дозна што о његовим намерама, што се тиче пецане. Нешто је зар домаћина бацало у бригу. Комесар, у илавој покутњој хаљини, дочека домаћина раширених руку, а кад га он запита за псцану, умири га, да се. није потказала никакова превара,, што се тиче Финанцијалних нрихода, него да је само заповедила влада, да се на пово измере котлови и каде и да се то мерење обавља у исти мах по целом срезу. Како у том обзиру беше домаћину савест мирна, држаше, да му је сав етрах нсоенован, па стисне, шта више, срдачно комесару руку, изилазећи да надгледи гумна и стаје. "Чим је господар замакао за први угао госнодарских зграда, запита комесар слугу, је ли госиођа већ обучена. Кад му он одговори да иије, стаде се брнге боље облачити, иа похита иравце у двор, исповедајући се служавци у ходпику, да хоће госпођи да ножели „добар дан". За један час изиде служавка и замоли га, да дотле уђе у салон и да онде изволи причекати, док се госпођа не обуче. Тај му је одговор канда врло мио био. На врат на иос уђе у салон. У салоиу не беше никога. Наместила је већ, до душе, служавка онде различити раетурени иамештај, ал се ииак видели још различити трагови јучерашњега збора. На те трагове бацио се комесар, као гладна звер. Онде подигие неки листић и брижљиво. га стрпа у шпаг, тамо се опет мучи да одгонене неке слнке, нанртане па