Stražilovo

чз 647 Е>-

једном да поновим своју науку, на га запитах ехат1папс]о: — Реци ми, Берко, у« кога пристајеш, носле снсга тога, што сам ти говорио ? Јеси ли уз Пољаке? — N0111, Негг Сотгшааваг. — одговори нагло Берко — 1сћ ћаНе т 1 (; <3 е т В с8 (■, е ћ е п Ј е п ! (Не, гоеподипе комесару, ја пристајем уз Фактично стање). — А кад би Пољаци садашње чиновнике нротерали па узели власт у своје руке? — ириметим мало лукаво. —- I т т ег т 11; (3 е т Вез^ећепсЈеп, Не 1-г Со т т I 8 заг ! (Увек уз Фактично стање, господине комесару) одговори Чивутин без размишл .ања. Верујем, да је те речи изговорио не мисле1)11, јер сам му иабио главу тН с1ет Ј5е8(■ ећеисЈеп. Државна власт треба да се добро разрачуна с мишљу о буду11ем свомратовању!... У тој зар случајној сентенцији пољскога Чивутина скрива се дубока мисао... Не знамо, је ли госпОдин комееар већ тада тако мислио о свпм брадатом пратиоцу, или је дошао до тога резултата на двадесет година доцпије. Ипак тај разговор "встаје свакојако карактеристичан, . а ми ћемо само толико додати, да п отаџбина треба да води })ачуна о тим случајним речима Берковим... Еле Берко је ишао даље и разговарао се новерл.иво с комесаром, не смећући ипак с ума, да се нри том не обазире на све стране и да пажљиво не гледа око себе. Ако и беше пропикнут начелима државног представника, бојао се јс, да сваки час може да наиде псвоља, где ће морати оставити тога представника начела и идеје државне и сакрити се у какову .јаругу, као на, неутрално земљиште. Дотле ее небо над њима све већма смркавало, а упоредо с том тамом, која падаше одозго, одсев далекога пожара узимаше све крвавије боје.. Врхови по врбама светљаху се све јаче од пурпуриа блеска, а занихапи час по силовитим ветром исписпваху у огњевитој ировидности, дивиим писменима, дивне ствари!... 15аздух беше токорсе тих, а онет се сваки час дизао тако силовит ветар, као да ће сва дрвета из корена да изваља. Носио је са собом грдне облаке смрзиута сиега и тако ужасно фи-

јукао и беснео, да је комесар, корачајући мећу сел.ацима, често морао окретати ветру леђа... Сел.аци еу пљували по свом обичају и крстили се, држећи као у воску, да се је обесио стари воденичар, јер је већ од иеколико дана покушавао ту операцију. Берко заподене с њиме разговор о томе. — Нб, не знам за што би ветар толико фијукао, шТо се је један воденичар обссио? —■ примети, да развесели комесара. — Ви сте неверник, на није ни чудо, што тако говорите —■ одговори један сељак — ви не веру.јете, да човек има душу. А кад се душа растаје с телом, онда се диже ветар, да ју однесе или у рај или у иакао. Комесар убрза кораке, јер га иекако немило дирнуше те речи. За час доспеше до обале, за којом се простираше глатка, белим снегом засута, површина. Беше то Висла. С ову страну црњаху се погранични стунци државни, а на оној преко страни евотлуцало се неколико малених пламичака, из колебе нограничних козака. Комесар заетаде па државној грапици. Погледа на те ватре с неком угодном узрујаношћу, као што се гледа па зид пријател.скога суседа, који пам може бити у помоћи на невол.и. Те ватре изазваше у комесару многе мисли и осећаје, које је иосле гледао да спише у својим белешкама. Пре свега видео је у њима будио око суеедово, који има једиака позитивна права, као и Аустрија, и једнаке интересе да брани та ирава. Хоће ли идеја тога суседа у дал.ем свом развитку можда сметати Аустрији, не ће ли се иитереси тих држава иоништити кад год у нротивничкој борби, то комесару не падаше на памет... Као присталица нисаних закона беше тога мишљења, да ће свети савез између два суссда трајати до свршетка света ! У том обзиру једна страна тога савеза беше еамо синоним друге, а обе екупа означаваху једно и исто — Фактични поредак! С узвишеиим, дакле, оеећајем, као да иде у госте пријател.у, спуштао ее комесар с високе обале у корито Вислино. Можда беше науман отићи до саме стражарске ватре, али се размислио и остао на нсутралпом земљишту — на лсду. Само је Чивутина отнравио до нрве ватре, да јави стражи, нека пази иа, тако назваии, „ковачев брод"...