Stražilovo

-43 048 ЕЗ-

А сам извади ииштоЈБе и иажљиво их ирегледа... XIII. Висока обала с дсспе стране заслањаше скоро цело село Љешницу. Овде онДе видиш само врхове највимшх дрвета и црквени крст. Двор и господмргке му зграде изгледаху као сипа, тампа грба па обзорју. Та грба ностајаше све јасиија, што је већма расла светлост од пожара. Левом страном простираше раван лекуда далеко, далеко. Сиво небо снајало се онде чисто са земл.ом ; која сс као узан, црп иојас протезашс иејасно до иогу комссарових. На том црпом нојаеу пншта се не могаше видети. Свс беше нрно, туробно, мрачпо. Само сс ватре пограпичне страже сијаху у тами ; као очи у курјака. Око комесара беше врло мрачан видик. С јсдне страие црни бездан, који се саспајаше у далЈИни са сивим, мучалшвим небом, с друге стране црна обала одсечена, тако рсћи, иравом цртом, од неба. Иза те црне обале удараше нека чудна црвена светлост. Та светлрст трспташе пепрестано, као да хоЈш да се угаси, а нека певидовна рука као да ју свеудиљ подстиче. У тој се светлости купаху врхови од дрвета и блисташе мирно крст на дому божјем !... Комесар ночс разгледати, где је. Беше то узан цут, који је ишао преко леда на другу страну. Обележаваху га доста јасно точкови сел.ачиих кола, која су туда иролазила, док јејош снег био мекши. Сад беше пусто нацеломпуту. Спег је шкрипао, иа су и кријумчари мирно код куће спавали. Комесар остави мало подаље еељаке и да им згодна унутства, заповеди им пре свега, да нажљиво мотре и ослушкују, не ће ли оиазити, да ко иде. А сам извади из нгаага слеиу светиљку и нриправи палидрвца за сваки случај. Тако опремљен стајаше комесар нод обалом, па упиљио очи и напрегнуо ухо иа противну страну... У својим белешкама ирича, да му је у тај мах тако чудно куцало срце, као пикада дотле. Чињаше му се, да етоји па раскршћу жнвота, који ћс од тада иоћи другим путем. Срце му сс збиља раширило, као да сс бд тада нешто друго у њему иастапило. Нсдостајало му ваздуха а крв му горела у жилама, ако и беше л.ута зима... Мншљаше он у тај мах на жсну и па ма-

лснога Хермана, а мишљаше с неком дивном милином, која бсшс номешана с неисказаним стра ховањем... Се/гио сс, како му је мали Хсрмаи говорио, да му донесе што год с нута... мишљаше баш о том, какова ће то бити милошта? У сред таких мисли и сап.арија зашкрииа снег из далека, као да ко иажл.иио хода по леду. Комесар напрегие ухо и заустави дисањс у грудима... Снег престаде шкрипати, али се за то зачу дуж реке нека чуднгг, иотмула врева... Врева та долажашс испрва комесару иалик па хоралпе молитве средњовечних калуђера... Веше то дивно трептање ваздуха, које улевашс слушаоцу гробан страх... Часом донре но који одвојени, смелији глас, часом се споје но пеколико скупа... а за часак утону у том глухом шуму, као у шуму морских разиграних валова... Комесар ирислушкиваше неко време... али се ни за педал. не маче са свога места. За часак се стаде шум стишавати и све већма удаљавати. Најпосле са свим престаде... Сељак, крји стајаше иодаље, приступи псколико корачаја, да се примакие своме вођи. Комесар му махне руком, да се не миче с места. Сељаг; се врати на своје место. Глуха врева стаде се оиет нримицати и расти. Јачи ветар ју боље заиесе. Бацило то у бригу сељака, који стајаше на стражи. Комесар му и опст махнс, да сс држи мирио. У тај мах сину жарки блесак дуж обале и расветли целу раван на другој страни. А с тим блеском донесе ветар пеку дивљу дреку, налик на рику граб.љивих зверова... Сељаци крикнуше од чуда и ужаса... У тај исти мах зачу се, са шкрт»путом, ход по снегу... Комесар заповеди руком, даеећути. А крвава свстлост дуж обале растијашс све већма по цслој равници... врхови од дрвета изгледаху сада као да су окуиани у крви... само крст на дому божјем стајаше миран и непомичан, тонући у крвавим облацима дима, који ее дизаше у небо... Дивља, стострука врева беше свс већа, као кад би цео чонор курјака на један пут заурлиг.ао. А опде, с друге странс... на тлу крвава блеска црташе се пека црпа тачка... тачка се та мицашс и у косој црти приближиваше преко леда „ковачеву броду"... Комссар престаде дисати и иапрегне око.