Stražilovo

г-о «

I «-/ 05

није допуштао, да сс лаћамо какова иосла. Сад смо слободнс од свију обзира. Умировљени службеник је војник, коме је одузето оружје и опрема. Пре је сваки други рад шкодио војничкој части, данас Је он некако нотребан. Ослобођен војничке дужности, враћа се на њиву и иде за плугом. Нико више онда на њега не иази!... — Иа шта хоћеш да радиш ? — запиташе радознало сестре. — Пре свсга немамо рашта да идемо у Грац, говораше дал^е Мина, требало би све иснродавати, а и пут много стајс. Мој је нлан ово... Сад се баш нздаје иод најам кућа у предграђу с баштом, поред саветиикове куће. Можемо ју узети за бесцење. Отац ће купити шиваћу магаину, а Липа се изврсно разуме у кројењу... Ја сам мало више научила, иа могу неколицини девојчица давати код себе сате из књижевности, музике и иевања... Ту бризну домаћица у гласаи плач, а дворски саветник скочи са столице, саже се над главом Минином и љубећи ју рече гласом, у коме дрхтаху сузе од узрујаности. — Хвала ти, чедо моје, за те речи. Подссћаш ме на младост моју у школама, Кад је мати обудовила, а остало нас двоје сирочади, те је речи изрекла моја старија сестра... Подуго трајашс ћутање. Беше то свечан тренутак за иородицу. Беше то нов обрт у њепу животу. Дотакнуто је још и много других планова. Дворски саветник мишљаше, да треба, ако ће се радити, да се преселе у други град и да ирекипу сва пријатељства, која су склонљена у другим приликама. По његову мишљењу, у тој прилици би најзгоднији био велик град, где се човек чисто изгуби и не да никоме ноВода да прави различите примедбе. Томе се Мииа одлучно противила, То њој беше као „с иоља гладац, а изнутра јадац". Она мишљаше, да се бапт треба користити тим пријатељством, које је склопљено у бољим приликама и да треба веровати, да су људи племеиити. Око по ноћи остало је баш па том, да ће се, до душе, цела породица преселити у кућу поред савстника, а доциије ће се расиравити, да ли да се купи машина и да се дају сати. Још те иоћи написао је дворски саветник саветнику опширио писмо, тражећи од њега оба

вештаја, који се тичу његова отпуста, Није заборавио с узрујаношћу оиисати нотанко и неке поједииости онога породичнога савета, у комс се Мина најбоље истакла. То писмо је дао још оне ноћи однети у поштанско звање на железничкој станици. XXXV. Сутра дан, после чувидске игранке иохита саветник брже бод>е Херману... Бешетозањега врло важан дан. Ваљало му је бити бој са сином и победити га... То баш не беше тако лак задатак. Најпре га је ваљало откинути од женске, која очито имађаше на њега утецаја, а тај утецај га могао завести на врло оиасаи пут. Та женска беше необично леиа, и ако се је, до душе, мало хладно према њему владала. Баш у томе је видео саветник највећу опасност. Женска, која влада над собом, може тим лакше владати над мушкарцем и завести га, куда хоће. Дознао јс и то, да је сирота и да је посвојче неке госпође висока рода, те у њену дому и борави... Даље, да јој допада неко велико имање, те за то ју увек облећу по избор каваљери, који жуде за њеном руком уз леп мираз. Више му у тај мах иије трсбало. Омладина ју звала просто: „госпођицом Вандом" а неки „Зумбулом". Из тога, што је дознао, увидео је одмах саветник, да је Хермаи залутао срцем у туђу сФеру. Паметно поступање у тој ствари могло га је најпосле ос-лободити од тих златних нити. Теже је било оно друго. Хермана је очевидпо повукла за собом омладина на неко предузеће, које је јако мирисало на сукоб с позитивним законима Фактичнога поретка... Одатле га је требало извући, али како?... Беше само једно средство. Саветник мишљанте, да га могу од пропасти сачувати само детињске успомсне. Кад би му пошло за руком да поведе за собом Хермана и да га за неко време приближи Мини, саветник беше уверсн, да би нова околина, атмосФера салонска код дворскога саветника и жуте очи пријатељице из младих година избрисале у памети његовој ие само ледене црте Вандине, него би га задржале и на ивици проиасти, у коју је сриуо. Такав беше план саветииков, ал' нада у ио-