Stražilovo

чз 13 Е>-

Испод иеба над об.гаке" па да му „ирича што год из прошлости за хероје, за јунаке", да му покаже своје „сјајне ■дворе, У које се купе дуси, Да боговски језик зборе," па да му покаже „врело знања, С кога гениј воде пије", да га „научи лијеноме" да му „објасни, што је вјечност, Плапе ли се кад и. тажо, Ил су суве једшгствеио Својство зежље ове сало?" У дивиој алегорији, која се ни 'мало не стиди старо-класичке скаске о 'Фајетоитовим сестрама, ирича му вила, како се, одмах по што се „ови мир начини" од љених суза заче Језеро Скадарско, како те сузе „природа сачува Као бисер у кутију, Да се извап дивне Зете Моје сузе пе нролпју". ■ Обећавши му још, чим је позове, да ће опет доћи, „Вило јутрож ил вечерож, Или данож или ноћи" да му „дуге.црича приче Догађаја у .тож крају, Које повјеб'?'н'е''биљежи,'' Нит се жноги још позпају", растаје се с н.им, да му се по молби му онет ' „најави Тамо негђе у прољеће, Кад престапе снијег, киша, И кад почне ницат цв'јеће. На други састанак долази вила са китом цвећа, које узабра „по разбоју, ио Косбву", у којега је „моћ спажна", „Родила га ■ Земља влажна,' ' Још од крви Од јунака " и које „навјештаје чак у ове иараштаје роду Дужност-свету, Да полети На освету". Пссник је теши „бол.им данима" и „згодама удобнијима", но она нЛваљује, не уважавајући .му, што се „изговара слогом". Узалуд јој све наваљивахг.е, он је по^дсећа на ону праву „цијељ носјети" тб њој не остаје друго, већ му „пружа бјелу руку" и води ггГ „тамо даље" да види п.еио „Језеро и зелено зетско иољв", па уверена, даје „учитељ прпмјер добар и народа и држа-

ва" прича му о постанку, „моћи и сили и расацу" оиог „огн.ишта оД" врлина", оног „носирца величине", онога „гнијезда од злочина" — „гордог Рима". Па му ирича да.ље, како се и „источно царство просу на комате и државе" те како „И орлови и вранови Устадоше па стрвину, Разграбише, разнесоше Велеможну царевину" и какоје том приликом ,,српски ора за себе . Добар' дио уграбио", иа како је иосле „јуначки мукама одољива" и све тако редом, .Докле сплни м} г ж настаде: Жупаи један од жупана " -од чијег је колена краљевало седам краљева и два цара. Ту је песник нрекида, молећи је, да му каже. Какав бјеше српски народ У те славне дане наше... а она му на то открива тако заносну слику, да јс он мора ирекинути: • „-Нека, вило, ку.ку мени, Шго не живјех у те дане..." На реторско њено питање „Зар хероји црногорски Икаквима изостају? Зар пред собом — к смрти, к слави Супарника ког пуштају?" одговара наравно према нриродп питања одлучпом негацијом, но на исто такво друго иитање „Па сад зар бн Дз, се леже На лаворе Задобите?" у неприлици је е одговором тс му оставља празна места, које ће се „поиунити, Кад усане ова рука, Ил кад мп се мили народ Од садаљих трси жука! За тим малим дигресом моли вилу, да настави „иричу од етарина" и она му онда, до Урошеве смрти без ирекидања, а постле са почешћим прекидањем, прича свс- до Косовске иогибије. Особито је живим бојама насликана судбива Дечанскога, смрт Душапа Силнога и вечера кнеза Лазара у очи кобнога Видова дне. Снев завршује анотеозом Црнога Ђорђа, Кпеза Дапила и Владике Рада, које је „надисало, запијсло, опојило" и којимаје „дух уздигло" — Косово. У име срнске књижевности, којој је „Пјесник и вила" веома драгоцен дар, нека је хвала витешком владару Црие Роре! Јован Грчић.