Stražilovo

чз 27 е*-

СЛУЖБЕНО ДОПИСИВАЊЕ ПЛИНИЈА ЖЛАЂЕГ И ТРАЈАНА (Из нешташаног дјела: Плшшје млађи и његово доба. Сврха првога и иочетак другог столећа ио Исусу; (Наставак)

ад Је, ступио, на нријестоље, нашао Је сгару, скоро изумрлу арпстокрацију, а. поред ње иову, коју је недавно створио Веспасијан; нова није имала да намијести у својим полача.ма лике ирадједова: консула, говорника и војсковођа, али је ишла за тим да стече оно што јој стари нијесу оставили: како је створена но царској вољи, тако је све и од цара очекивала; од ње није Трајан имао чега да се .боји, и дојста никад му није стајала на путу. Стара је имала велику ирошлост, и колико је трајало прво стољеће, није преетајала да се бори иротив врховне главе државне; први цареви, осим Августа, који је вјешто њом постунао, мало су јој што ка.д поиуштавали — а то им је историја у велике нолитичке ногрешке убиљежила. Трајанову бистром погледу приказао се је начин, како да нривуче на своју страну тај немирни елеменат и да га лијечи од обијести и празна поноса: ^стаде да је глади, позове је к себи у двор, а сенату, у којему је била и стара и нова аристокрација, поврати, како смо већ видјели, нека ста-ра права, права без особите важности, којима су се опет ти изрођени потомци великих патриција задовољавали. Сенат, ударајући иечат на цареве одлуке, мислио је да он дојста влада, светом ; а Трајан, Хадријан и остали добро су пазили, да кроз ту златну опсјену не ировири истина. И сам Плиније кличе од радости, што су томе славноае збору тако лијепи дани настали, па грди Домицијана, који је сазивао сенат да вијећа, хоће ли се умножити број гладијатора 7 или да сједи без икаква посла. 8 Антонини су уз то евоја либерална начела и тим на јаву износили, што еу радо пред аристрокрацијом спомињали старе републиканеке дане, кад је нлемство стајало Држави на чело; хвалили су старинске врлине, а еам је Трајан мирно гледао, како је у кући Плинијева пријатеља Капитона изложен кип Брута, Касија и Еатона; Марко ће пак Аврелије до тога доћи да кује у звијезде Брута ренубликанца и да га ироглаеи изгледом старе римеке крепости. Надодамо ли, да су ' Р а п е§.' 54. * Е|П8 I. VIII. 14.

и његови нашљедници помњиво чували да ничим не увриједе та.ј охоли сталеж, да су с њим као прости грађани опћили, и да су нријатношћу свога характера на мирни начин освајали то неиријатељско ноље, видјећемо онда на једној страни ту надуту римску аристокрацију, гдје се топи у уживању неких таштих пОчасти, а на другој млада одважна пара, који, забавља ју ћи нлемство нразним бригама, иривлачује к себи врховну моћ иад цијелим свијетом. И ето доброг и простодушног нашег Плинија гдје узносп цара либералца ; али тако нијесу пјевале ни провинције ни муниципија. Кад је с Марком Аврелијем изведена опасна намисао Трајанова и централизовање државне администраци је била ствар готова, шта је с тим добило царство? Хадријан је дојста шпао за стопама свога претходника; али већ Антоиину доброму и Марку Аврелију задавали су варвари тешких брига на граници и еилом еу их одвраћали од државних посала; и ето гдје је лежала онаеност њихова начела, да се владар мора сгарати за све. За такав сустав захтијевало се је савршена цара. Јесте то Трајан био : као јавноме човјеку нема му се шта забавити, али у исто доба пита се, је ли се он баш могао скрбити за еваког свог поданика, гдје год био — како се је нред Плинијем некад изразио ? То није за цијело могао учинити; а како каже Ј. Ј. Амнер, док је цар гдје ходио с војском, многа се је потреба занемаривала, многи је град одгодио зидање свог кунатила или поправу кужна канала. 9 Залуду је човјек еавршен, кад је начело, по којем се влада, рђаво. Након Антонина други су људи ступили на њихово мјесто, л>уди сад бољи сад гори, људи вјешти у рату, по гдје кад и ваљани у политицц; али шта је ту царству помогло ? Ништа већ није заустављало његово брзо пропадање. Ненознати дивљи народи, страшило ондашњему евијету, непрекидно су пападали на то огромно, измождено тијело; а цареви, у толикој невољи, мало еу кад еједилп у Риму, а још су се мање бринули за унутрашње ствари. Царство се је срушило због хиљаду узрока; у њих треба да историја уброји и етрашно начело евеопћег централизовања. 0 Ј. Ј. Ашрбге: Г 1т1шге готаЈие а Коше. VI.