Stražilovo

-13 24 ЕЗ-

оца, кад је био мали. И то беше еве, што је икада рекла о евојој унучади. Неирестано је говорила, да је Николин брак незаконит; на да би га наговорила, да нрекине ту свезу, нудила му је, да управља њеним добрима у Снаскојем селу; и обећавала му златна брда, Пикола је ту понуду одбио, изјављујући одлучно, да, он не може оставити своје иородице. На нослетку, 1849 године, саИзволи опа на тај брак. То беше у онај мах, кад је ужасна несрећа снашла -ту породицу. Заједну зиму умре све троје деце. Једнога дана, дуго после тога, била сам код Николе Тургељева Била сам тада већ удата. Ја му стадох казивати за своју стренњу за моју ћерку, за коју сам мислила, да ћу је изгубити. Он устаде, нрочпта ми „Дете" од Виктора Ига, а кад дође на последњу строа>у: „Спаси ме, Господи, сачувај све, које љубим, браћу, сроднике, мријатеље, па и неиријатеље. Да никад не видим лета без шарпога цвећа, кавез без тица, кошницу без пчела, и кућу без деце". Стаде горко плакати. Кад се умирио, рече ми: — Рекао би човек, да је моју децу отерала у гроб клетва моје матере. Ове ме речи подсетише на нризор, кад су дечје слике дошлеПри повратку из Петрограда госцоћи Тургењевљевој дође у главу та чудна мисао, да иште од Николе слике његове деце. Николајеу тој љсзнној жељи видео почетак иовратка материне љубави, те се пожури, да ту агел>у иснуни. Једног дана донесе Пољаков с поште малу кутију. — Отвори брзо !'заповеди мати. Пољаков иослуша, извади из кутије неколико листића, којима слике беху покрпвене; али пре него што је извадио први оквир, она му рече: — Дај овамо ту кутију! Кад је кутија била на столу, она му заповеди: — Одлази, на затвори врата. Ја сам са Агатом била у иобочној соби. Нае две заустависмо дисање. Из њезиних први.х речи, кад се пробуди, закључивале смо, какав ће бити дан. Овај мах

све је предсказивало буру, на смо се спремале, да је издржимо. После неколико часова чусмо, како нешто лунну о земљу. Она викну Пољакова и речему: — Скупи то... &ли пази, да ни трага не остане на веленцу. По том, показујући на кутију, заиовед": — Баци то. Те исте зиме иомреше оно троје деце. VII. Неми „Муму"-ов јунак —. Како га је Тургењев познао — Изшшљотпна п истина Ко иије читао „Муму-а?" Ко не нознајо Герасима, госу томе псу. Приноветка о њима двома, о човеку и живипчету, није измишљотина. Та тужна драма догодила се нред мојим очима. Лети је мати скоро сваки дан обилазила своја добра. Ја се радо ссћам оне поворке од каруца, Нанред су ишла материна кола, за њеним моја, а са мном су седеле моја учитељица и Агата, носле је долазила кибитка са лекарем, за њим кола са руб.љем и мојом собарицом, а на нослетку кувар са кујном. То путовање трајало је ио неки пут читав месец дана, Госнођа Тургењевљева прегледала је евоја добра; коптролирала је своје управитеље и надзорнике, и сама је продавала евоје жито, које се чувало у ограђеним грдним стоговима, ноређанима тако, да се могло између њих ироћи са колима, у којима беху упоред упрегнута четир коња. Кад смо једном тако нутовали, зачудисмо се сви, а мати по највећма, кад пред селом Сичевом опазисмо грдна човека, где оре. Мати заповеди, да кола стану и нареди, да зовпу ту грдосију. Али бадава сва вика, он се не миче. Кад на иосдетку одоше к њему, и осло-* више га, он одговори мумлањем. Био је нем и х\иув. Староста из овога села рече нам, да је немак времена роб, који, поред све своје мане, не пије; и баш је та његова мана морала иавести госпођу ТургењевлЈеву на ту мисао, да немака узме за свог личног послужитеља Није јој ни падало на иамет, да пита Андрију, да ли му је нраво, што мења службу. ПризнаЈЈЗМ, да ни сама нисам на то мислила. Тек иосле, кад сам читала, „Муму"-а, дознадох, да је из. прва јако тужио за својим пређашњим животом.