Stražilovo

■чз 59 вн

светлости; где јс у једној светлоети наранџаста, ту је у другој модра и где је у једној жута, ту је у другој љубичаста. Прстења има впше, ако се илоча осветли светлошћу јсдне боје. Њутн је саопштио своје опите о боји у танких лиетића краљевскоме друштву крајем 1675 годипе, но у тумачењу није баш био сретаи, јер његовом теоријом не да се ирстење протумачити; тек је Јонг 1802 нротумачио прстење ово иптерФеренцијом светлости и ставио нојав на основу теорије о таласању етра. Друга књига Њутнове оптике посвећена је тумачењу боја у тапких илочица. 11. Као што није могао Њутн јаспо и тачно нротумачити боју у таиких ваздушиих тавана и у танких плочица и листића, тако није имао нраве срећс пи у тумачсњу других светлих иојава, који се данас тек Хајгенсовом теоријом јасно тумачити и разумети могу. Амо долази и тумачење ипФлексије (диФракциј'с ) у светлости, које је изашло у првом издању ОптИке а у трећој кн.кзи 1704, ма да опити о томе морају много старији бити. Њутн мора

да узме, како се светли зраци, кад окрзну о тело, нревијају као змије, кад поред тела пројуре, да би протумачио инФлексију. Томе се противИ баш и сама његова теорија о светлости; данашњом пак теоријом тумачи се то без икакве муке. Исто тако је морао Њутн нрибећи новим теоријама, да нротумачи и двоструко преламање у неким телима; и ово тумачење је данас напуштено. 12. Кад је Њутн мерио моћ у преламању код дијаманта, дошао јс до закључка, да дијамапат може сагореги. Ово пророчанство се и испунило, јер су миоги хемичари то и оиитом доказали. IIо Араго каже, да је то пророчанство тек накиадно дошло, иошто се зна, да су Фијорентински академици всћ 1694 па очи великом војводи од Тоскане сагорели дијаманат у жижи шупљега огледала а Оптика и пророчанетво штампапо је тек десет година доцаије. Да ли је Њутн дознао дотле за екснеримснат академичара или не — отворено је пигање. (Наставиће се) Ст. Милованов

,Г\. П..Г\Ј-\ .ГХ ЈЛ.ЈЛ. Г\ /Л. Г\ ,Г\. П СХХ/Ј&^.ГУ Ј~\. Г\ Г. Г\. Г\ . .П. Г\,Г\. ,Г\ \ ^ \У\Ј"\Ј~^ГЛЈ \Ј"~Ј'\Ј~,

\Ј и\ги и ЛЈ \Г \

МУЗА ДООТОЈЕВСКОГА И МУЗА ИВАНА ТУГГЕЊЕВА упоредна карактеристика

Иисац погружавајући ес у свој рад, постајс чссто са свијсм другијем човјеком, иего кад се пе занима пислњсм. Напрезање одзива сс у свем, и настајањем самол>убља и у нопишеној осетљивости к свијем учинима. IГод музом разумијева се онај идсализовани карактер, она.ј склад ума и срца, ко.ји обузима чоијека, кад почпе да пише и да твори. Муза и сам човјск - два су различна суштаства, и ако су израсли из једнога те истога коријена, и ако су со срасли тјешње од сијамскијех близанада." (Критикг 60-хт> годовђ.) Када читатс боље радове знаменитијех иисаца умјетпика, пр.еда вас излазимвихова нисачка индивидуалност, њихова муза т. ј. она њихова унутрашња, душевна Физијономија, која бјеше код њих за вријсме стварања т. ј. у трепуцнма вишсга узбуђсња организације, жнваца и мозга. Када напротив чптате њихове бијограФије, а тијем више кад се њима.поближе уиознате, та иредстава може знатно ослабљ.ети или чак шпчезпути и врло се чссто догађа, да најивни, неиску-

сни младићи, а још чешће женскиње, одсутно замиловавши знаменита писца, увјеравају се, да се врло разочарали о њсму, впдјевшн га из близа. И младићи пе подозријевају, да би он сагорио са свијсм за врло кратко вријеме, кад би умјетник писац био исирестано у својем нриватиом животу тако високо расиоложеи, таке душевне јасиоће, коју иепитује, захва.љујући особитому стању живаца за вријеме стварања: за непрестано нодржавање таквога стања не би било доста гшкаквјех сила и пикаке енергије. Умјетници се и спасавају тијем од иотпупога уништења и расточења, што је у обичнијем тренуцима њихова животпа радииоет не само обична, него можда нижа и од иајобнчнијих људи; њихов мозак и живци морају да Накнаде свој материјал, потрошен у тренуцима умјетипчкога горива, који ствара вишу умјетничку јасноћу. Према томе баш бијограФије и оиаске очевидаца