Stražilovo

43 60 Е3~

дају доста слаб појам о умјетнику : они већијем дијелом казују, каки је оп био у нриватном жнвоту 7 а у тијем тренуцима умјетник не бива каки збиља јесте, него јшжи од себе т. ј. он је разбит, изможден, онје, тако да-кажем, болан са недостатка енерђиј е, потрошене на активно стаље. И ето но чему је једно те исто оцјењивати писца но казивању његовијех познаника, што и оцјењивати атлету, гладијатора по казивању онијех, који га гледају само послије представе, кад обливен знојем, с потмулијем погледом и дрхтавијем од умора мишицама одлази за врата позорнице и пада од изнемоглости. Можете себи нредставити, како ће бити вјеран стварни портрет, нацртан такијем „очевицима", и како ће он бити сличан с онијем, што о том истом човјеку буду говорили људи, који знају, каки је он у нормалном стању. Нормална сила и личност умјетничка није у одмарању, но управо у процесу његова стварања, као што се нормална снага атлетина одређује у тренуцима његова рада на позорници, а не кад слази са ње; онда он може бити слабији него дјете од пет година, и ако се тренут прије играо десетинами пудова као малијем лоптама. На пошљетку појављује се на иозорници и лично узбуђење, као и код писца за вријеме његова стварања. Но то узбуђење не треба да се сматра ненормалнијем за умјетника као и за атлету, ако хоћемо да одредимо њихову стварну енергију. У самој ствари: 1) та нодобиост узбуђења, која подиже да максимума Фактичку енергију умјетникову, јесте његова рођена подобност, својство његове индивидуалности 5 2) никако узбуђење иа позорници ие може дати човјеку више сила, него што их он има у ствари; иозориица може само силније да узбуди оно што јесте, но из ничега није кадра израдити нигата тако, чега не би било у њему. На пошљетку 3) шта је то узбуђење? Ето, каже се само, да оно долази с иоља, од гомиле; у самој ствари оно долази из саме личности, која се узбуђује, из њена расноложења и представљања т. ј. из њенијех сила и енергије. Пе одричући са свијем значења бијографијама и биограФСкијем коментарима писачкијем, држимо, да је њихово значење више научно, бијологијско, антропологијско, а не литературно и критичко. Надајући се, да ћемо се с временом свратити и том личном иснитивању Ивана Тургењева и Достојевскога, сада ћемо се бавити само њиховијем литературппјем. а не нриватии-

јем карактером, т. ј. бавићемо се само музом тих великијех писаца, извешћемо из њиховијех дјела, њихове личности као умјетника т. ј. њихове личне црте, које постају у трепуцима стварања, а за тијем ћемо се обазријети на бијограФије само у тијем суштаственијем цртама, које нам могу или објаснити или учинити згоднијима и иојмљивијима. видове тијех муза. Изабраемо упоредни начин за своју расправу као најзгоднији и најирегледнији. Достојевскога окривљују, да је његова муза утјецала иа читача реакцијонално, да је он био слуга регреса, а не прогреса. Ирема томе је врло интересно испоредити музу Достојевскога, особито у том одиошају т. ј. у смислу прогресивности, њезина утјецаја на друштво, с музом Ивана Тургењева, кога признају сви за једиога од најпрогресивнијих руских умјетника, који хвата и моменте рускога прогресивнога развића. Читач мора признати, да је на тај начин тешко наћи најбољу мјеру за оцјењивање нрогресивности Достојевскога. Исто тако признајемо унапријед, да иам лично то мјероп.е великијех талената мјером њихове прогресивности врло нријети. А што се ми одважујемо на ту задаћу, то није ради тога, Да бисмо приписивали великијем умјетницима ове или оне утилитарне задаће неиосреднога служења интересима тренутнијем. Не, напротив надамо се, да ћемо у својем даљем излагању расјаснити, да служење високијем задаћама човјечјега развића није са свијем строго утилитарно. Некоји најивни читачи могу ударитп у вику, да ми горњијем ријечима, т. ј. не обавезујући нисца да служи прогресу, — проповиједамо стару теорију умјетности о умјетности! Но није тако. Умјетник по својем мишљењу може да буде на ирилику несимиста, као што је Бајрон, као што бјеше дијелом и Тургењев. На тај начин може не само да не вјерује у прогрес, но бити увјерен, да све па свијету иде у проиаст и страдањс. Ако он снровађа ту идеју у толико генијално и увјерљиво у умјетности, у колико ју је генијално спровео на прилику Шопенхауер у фило зофији, је ли можно онда но назвати њега великијем умјетником, као што називамо Бајрона? А у исто вријеме је ли можно назвати га проповједником прогреса, када се сва суштина несимизма састоји у том, да је крај свјетском ироцесу ироиаст, смрт, нирвана, да све само томе иде, да јс у свијету све илузија, пе само љу-