Stražilovo

-чз 61 к-

бав, него и морал, пожртвовање, жртва, друштвено служење, паи сами прогрес, да према томе треба тежити само за једнијем можнијем благом, нирваном, т. ј. уништењем свакога сазнања, свакога живота ? Зар пије јасно, да је мјера прогресивности, користи, иа и морала врло кратка мјера, која није прикладна за све појаве умјетиичке и која показује у њима ђениј алиости и величине идеја. Па ипак можемо ми њу унотриС руског

јебити код ова два писца, ми смо ч к дужип да употријебимо њу, јер су њих обојица збиља служили и жељели да служе човјечјем развићу, но једном се то признаје, а другом се противно признавало. У такијем приликама, када је сам тшсац желио да служи ирогресу, а њега окривљују, да пије хтео, то је природан дуг критике, да се дотакне тога питања. (Наставиће се) Милан ПоповиА

КЊИЖЕВНЕ ОЦЕНЕ

КапНг „Е("»т18сће 84и(Пеп 111 8ег1пеп, ЗрР* (1ег Бопаи-Огепг^аП, (1а8 б^гаввеппе1х, <Пе 81а<Пе, Сав^еИе, Оепкта1е, Тћегшеп ип(1 Вег§"№егке гиг ЕошеггеИ 1т Кбтп§те1сће 8егђ1еп". М11; 120 Р1аиеп, ШивкаИопеп, 1п8сћгШеп ип(1 1 Каг^е БепквсћгШеп (1ег к. Ака(1етГе (1. Швзепдсћ. рШ1. 1П81 С1 В(1 ХВ1. ДУ1еп 1892. Рге18 6 ћ. б. Д\ г . Ту не давно изшпло је из штампе најновије дело познатога писца Ф. Каница: о римским старинама у Србији. Ове студије — јер тако ихје назвао исти нисац — угледал& су света трогаком Царске Академије наука у Бечу, а украшене су миогим сликама и једном картом, која иоказује, каква је изгледала Србија под Римљанима. Чувени иисац „Србије" и „Бугарске", који је још пре двадесет и више година упознао европску публику са овим двема најзнатнијим балканским државама и који је са тих својих радова стекао себи лепа гласа као озбиљан путописац, осигурао је себи најновијим евојим делом, које смо мало час споменули, уважено место међу археолозима балканског нолуострва. Све оно, што је у првашњим својим спиеима сабрао о римским старинама, па и оно, што је штампао у свом ранијем делу „Кбптсће КипДе ш 8егМеп", налази се у новој књизи, коју је попунио најповијим студијама, прикупљеним приликом својих најновијих нутовања по Краљевини. Резултати овог доста трудпог и марљивог научног испитивања превазилазе, без претеривања може се рећи, чак и радове, којима су се у своје крсме обесмртили стари писци и познаваоци балканског иолуострова а па име Ами Буе, Лежан, Хан, Киперт и т. д. Највећа је заслуга Ф. Каница у томе, што је тражио и нашао нове, до сада непознате римске путове, којима се траг давно

изгубио, што је тачмо обележио и описао главни друм цара Трајана, што је тачно обележио главну џаду, која је везивала стари Сингидунум са Византијом, и што је тачно означио сва угледиија и мања места и утврђења, којима је задатак био да чувају царске друмове и да послуже легијама или као штације одмора или као стална иребивалишта. Вредноћа и истрајност пишчева скренула га је међу тим са ових главних друмова и одвела га је и у оне крајеве, кроз које нису пролазиле велике римске војске, али до којих је ипак продирала вредиа римљанска рука, градећи тврђаве, копајући канале, крчећи гауму, садећи лозу и гаирсћи културу иа све стране великога римскога царства. Иајвеће наше интересовање заслужује ирви одељак у Каничевој књизи. У њему се оиисује главни дунавски друм од ушћа Савс до угаћа Тимока. Овај друм, који је уједно био и граница римскога царства према Панонској и Дакији, ишао је десном обалом Дунава и грађен је у намери, да се омогући оФенсива према Дакији. Грађење овога пута отпочето је под царем Тиберијем а довргаено је под царем Трајаном, који је први њиме повео војску од краја на крај. Овај је друм везивао све тврђаве (саб^еПа), којимаје задатак био да одбране Горњу Мизију од нанадаја северних варварских племена. Ова су утврђења за време народне сеобе страдала, али их је неуморна рука цара Јустинијана 1. опет дигла из рушевииа. Дуж српске обале, дакле од Београда до ушћа Тимока, констатовао је Каниц седамдесет и два, која већа која мања, утврђења, којима је тачно означио положај и у карти их забележио. Тачни планови и мали иацрти ових утврђеља необично оживљавају занимљиви опис Трајанова друма те изазивљу интересовање не