Stražilovo

-<з 173

проЈШио ; п тако се олај жинот ио Тургењеку јавЈг .а само као момеити тога еитузијаама л.убави и звукова, који брзо пролазе, а обичиа вбиља ис вриједи да се »азове жипотом; ои је мучан и пует, У н.ему је хладно и пепријатно. То се осјсћа иа крају евакога дјела његова, која се сва своде иа то, да се љубав свршава као и музика иовраћањем у нрозајичну збиљу, у којој иема управо ништа интерссно. Сваки се сјећа п.егос.ијех „Певача"*, гдје чак и иохођапи сеоске гостијонице долазе у њеко особито расноложење безузрочне сјете о њечем невидљивом, које излази ваи оквира свагдашЊости н животне нрозе, захваљујући чудном одушевљеном пјевању једпог нијапице. По Тургењеву јављају се овдје звуни директнијем гласом високо расиоложене, одутевљене душе и но томе захваћа особитом силом и туђе душе, доводећи их у тако исто високо расположеи.е, преноеећи их у други п.еки свијет. Ородиост музикалне екстазс с екстазом л.убавном особито је јасна у „Дворлиском 'Б гн1;зд г ћ" и „Ватишве". Дем — стар -музиканат — дуго је високо расположен под утјецајем иојетскога задаха л.убави .Иаврецкога и ЈЈизе, задаха, које у иола свјеено ирима п.егова осјстл.ива, умјетиичка, стара, ио нс престарјела душа. Ои чак ноћу нроба, када иду с Лаврецкијем, да каже каки екснромт стиховима о звијездама и мрмл.а овако њешто: „звијезде, тихе звијезде, ви једнако гледате на срећне и на несрећпе" и т. д., и т. д. Он нроба, да што год сачипи, но из почетка не идс све пајбол.е и ои у очајању немоћп говори Лаврецком: пи појета, ни музикапат. Талаеи одушевл.ен.а, таласи тога задаха њекога невидљивога свијета иду око њега, скоро га се дотичу, ои осјећа њихово приближавап.е, он скоро чује те звукове, скоро унанријед осјећа те више осјећаје, но прође час и звуци п осјећаји одлијећу, пе дају се ухватити ријечју, умарају и растрзају својом неостварљивошћу; ио ето за н.еколико дана већ у граду Лаврсцки иде улицом и слуша дивиу му.зику, од које му се диже коса иа глави. Упрано псвидл.нва сила духовнога сродства довела га је до стапа Лемова. баш у оиај мах, када је овај захваћи! одушевљењем и задасима тога невидл.ивога света. II Лсм га је тачно чскао. Помолио сс кроз прозор у ноћној хаљини и капи; лице му је та.ко оштро израже* Провео их ј.е пок. Нранко Копстан:гинови1г („Страдсилоао" 1885).

по, глас звучи тако особито, глухо н необично, да се и Лаврецки и читач израније панун.ујс очскивањем њечега свечаиа и необична. Краткијем ријсчима, да не би изгубио евојега расиологкења, зовне Лаврецког у своју смјерпу собицу, каже му да с.једне и ночне да свира. Лаврецки својим очима гледа чудо одушевл.ења, кад човјек нрестаје бити обичнијем човјеком а задобија огромну, чудну власт над душом и срцем другијех људи, добија власт, да влада њима с пол.а и да их уноси у тај певидл.иви свијет. И ту се особито иоказује, у чему се састоји тај бољи свијет, но Тургењеву. Факат је, да у већипи другијех дјела Тургењевл.ег.их музика сама буди иредставе о том другом свијету и рађа сјету, исиоредивпги га са збиљом. То није у призору са Лемом. Старац је сам одушевљеи збиљом, а особито је љубављу Лаврецкога и Лизе изазвано његбво расиололсење. Те музике иедостаје Лему, да изрази, што се догађа иаоколо, његова је музика само закључни акорад друге музике, музике л.убави, којује Тургењев, као што прије оиазисмо, у једиом од својих дједа, „ ПТ. снб торжсствујушеп лјубви", днректпо ипдентиФиковао са бајнијем звуцима, и ако треба опазити, да је тамо друга љубав, осјећајнија, више Физијолошка, мање идејална, по за то се она изражава у дивљој, тајанственој, бајној, источној мелодији, која заиоси дивнијем чарима, по мјесечини, очарану, опчињеиу до сомнабулизма женскињу. Лем други дан ностао свагдашњијем Лемом, чак и кијавицу добио од тога, штојеноћу отварао прозор, зовући Лаврецкога к себи. Ријечју свијет нојезије и чуднијех снова му.зикалнијех ишчезао и замијенио се прозајичном свагдашњопгћу. Но зар иије то исто било с музиком л.убави, која бјеше у души Лаврецкога и Лизе? Дошла жена Лаврецкога и снови се раоирштили, а бајпо лицс инђијске богиње Маје ишчезло као ноћна магла при свјетлу натмурсна кишовита јутра. Ироза свагдашњости са својим малијем пезгодама и сјетом зампјенила је кратку неријоду бајнога одушевљења л.убавпога. Ту исту везу међу'љубавл>у и музиком видимо и у „Затишви", гдје па иозорницу стуна бајно пјевање малорускнјех и циганекијех пјесама. У том јс пјевању оличена или, тачније хоће да се изрази, незадог.ол.ена л.убао Ма.ше према Нерећеву. Маша је жел.ела, да види у Перећеву човјека идејалиијега, и ако је и.ен ндејал мутан. Ои је немнран, необуздаи, мален, одважан, а то