Stražilovo

-чз 172 ЕЗ-

а у П. мјесто заглавила, које је сасвијем ирозајичнвј' стоји вагрлџла, што нам живље онис преставзва. Пјеваае једанаесто Ј. На стр. 173: 0 лерјем асутијек врху гшве. Мјесто врху у II. сгоји на врх, што је боље, јер врху је што ' изнад, дакле не на глави. 2. На стр. 177 : Паии уз њега заточншЖ Ка ирптвче дјелим славу а у П. мјесго иритече сгоји иретиче, јито је иравшшије. 3. На стр. 1812 Ераљ великом канђилијеру Придава га, ки шти у њему, Поклисару да краљ вјеру, Штогод рече, иодп свему.

А у 11. стоји пода у свему. Да видимо која је боља варијанта. Прва: краљ иредава кан■ђилијеру иисмо (што му је дар иослао), коЈи у нему штије да краљ иода вјеру свему (своме) иоклисару, штогод рече. Друга : краљ и/ррдава /. анЈјплијеру писмо, «оји у 'њему штије) да краљ аоклисару пода вјеру у сеему, штогод реле. Ово штогод рече тражи у свему, и за то не може остати ирва. 4. На стр. 188: Лак и кратак жамор једаи » у II. мјесто кратак стоји кротак, што јс приличније. 5. На стр. 189: Увјетовџт све игго тријеби мјесто увјетоват у II- етоји обслужити, шго је бол.е. (Свршиће со)

Л. Томановик

М у 3 А Д 0 С Т 0 Ј Е В С Е 0 Г А И М У 3 А М Н АН А Т У Р Г Е Њ Е Н А упоредна карактеристика (Наставак)

III.

ви анају, да се у Тургењева тииови увиј%\ јск јављају све нпр по пар. Лакрецки и Лиза, Верећ&в и-Маша, Руђин и Паташа, Инзаров и Јелена и т. д. ? и т. д. Основа роману оснива се скоро увијек па љубави тијех нарова и са њоме се свршава ромаи. Та љубав има особито Тургењевско обиљежје. Оиа је скоро увијек ионраћена музиком („Дворлнское гн!>здо") или умилнијем пјевањем („Ватишве") или окружеиа елеђијском нриродом са шуштањем сјенастијех алеја и вртова и сдавујевијем прижел>кивањем („Наканун^", „РудинЂ"). Па и така чисто осјећајиа љубав као у Д!'];сн'1; торжествују 1цеи лјубви" обраћена је у чудну, чаровну музику. Изузетак чини л>убав Базаровл>ева ирема Одинцовој, но Базаров је изнесен као негативан тип, нодобно Пигасову, и к броју његовијех, негативнијех страна долази очевидно и његова неподобност да љуби Тургењевском љубављу и да ужива у музици (нападање на вијолончело и Шубертове мелодије). Друга назива иијесмо могли да нађсмо тој љубави: она је управо музикална. Осим музике Тургењевска сс л.убав нонраКа екоро увијек умнијем '„добријем" разговоркма, кад п кад скоро сличпнјем по учнпу с

музиком, као на прилику у „Гуђппу", илн с појетичкијем читањем („<1.)аустг>"). Друга оеобина Тургењевске л>убави оеим оне, тако да речем музикалне, подобноети, да уноси у бајни невидљиви свијет нојетскога ентузијазма, састоји сс још и у том, што се она свагдје свршава као мимољетни сан, промијенивши ее у мутну прозу. Љубавна срећа показује се моментаиа, показујс ее Фантастичкиј ем очаравањем, које ее разрушава или снољашнијем, породичнијем узроцима („Дворлнекое гн-ћздо", „Фаустх") или неочекиваном смрћу („Накануп-к") или што не одговора јунак идејалу јунакиње („Рудин г в", „Неждановљ", „ВеретввЂ" и т. д.). На тај начин игра музика огромну улогу у дјелима Тургењевљевим, као и љубав и елеђијека околица па крилу ириродииу, Музика, по Тургењеву, има аналогно својство с .вубавл.у т. ј. иодобпа јс, да унесе човјека у њеки особит, иевидљив свијет снова, који се унаиријед осјећа, са слатком сјетом, која очарава, и узбуђенијем, уморпијем очекивањем. Ду ша, вративши се из тога невидљивога, бајнога света у рејалну средипу, осјсћа незадовољство и мопотопију, нанада је њека туга, п.ека одвратност прсма с.нему, што ју Окружава; узнемиРУЈУ Ј с ти сновп као њешто неостварл.ино,