Stražilovo

-чз 165

се и данас високо, окићеиа нитеиишм одличјем с мачевима а обасјаиа вечиим сја-

јем највеИе љубави — љубави ирема отаџ-

бини !

МРКИ ВУК Мсто гиски роман А дама К ркх 0в4 Ј5ЦКО га Нревео с гшљоког Рајко (Наставак)

Манојло ђорђевић Призренац

'рибислаи сутра даи оде иа Кракова, ал' # л ^)Ткад дође у Неликоиољску, уаалуд је 1г* 11 г с-нуда расиитииао за синове. 1те оеше их у.дедовском Шеракову, а ни у Познању пе беше давно о њима гласа. Поновљеио јеПрибиславу, што је (ш већ знао, како му старији Јан борави у 1Гемачкој, у каселском замку, гдс се је побратио с ландгроФом хеским; а млађи, но имену Маћко, иојавл.ивао се само кад и када с великом витешком четом, ирелетао улице иознањске и јурио дал.е, као вихар, који ее не да достигнути. Бојаху га се свуда, и говораху, ако и беше још млађап, истом двадесет година, да је постао главни коловођа витезова разбојника, који задаваху страшан немир и чињаху небројена безакоља. Ио великим шумама, којима беше иокривеп, за опда, знатаи део те земље, борављаху ти оиришници,* гомилајући онде уграбљени илеп. Нспроходне мочари, баре и језсра брањаху приступ до њих. Да се прегазе, ваљало је добро знати ретке ирелазе. Највише тих витезова разбојника, који се зваху нсмачки „раубурги" или „раубритери", стидало сс у околиди' крушвичкој, на обалама вода, ■ које спајаху Гоило с Партом, Нислом и Балтичким морем. Онде беше главни друм трговачки, онуда нролажаху трговци с робом и иловл->аху натоварене лађе из Барте, Нрозне, Издварте и Обре до Гданскога, — онде беше често обилата жетва за лунеже. Онако и одговорише Напивону, који брижно раснитиваше за свога млађег сииа: — Треба га тражити око Крушвице! Иаци .ЈО то јако у бригу седога Прибислава. Знађашс он, да је Маћко разуздан и лахко је нристајао, да јс могло бити онако, како му говораху за њега. Наумио је да га чека у 11о знању. а дотле, како беше богат, всликОдушаи н богобојап, одао се добрим делима, помагању Кцссџцјс, раабојпици.

сиротиње и иобожним подвизима. Настанио се у манаетиру Фратара св. Доминика, којима је, великим трошком, основао цркву под имеиом св. Катаринс. Окружен беше оићим поштовањем и истицан за нример витешке врлине и обичаја. . — Синови су друкчији, — говораху. — Лупежи су, одметници ирадедовског обичаја. Отац јс војевао с Крсташима, а они се уче у Немачкој сваком разврату и разбојништву. Шацутаху тако и на оној опходњи, која иђаше кроз улице иознањске, певајући захвалне несмс, кад паједаред, на скретњи, иснаде пред њих у трку велика оружана пратња. — Пан Маћко! — повикаше. Стари Наиивон живо подиж.е главу, али у оиом, којијахашена челу пратњи, не познаДС сииа. Вешс то витез, сав у оклоиу, главом виши од Маћка. Лице се нс могаше разазнати, јер га заклањаше сиуштен визир. По држању и крстању изгледаше много старији од Прибиславл.сва сина. Пратња стаде, кад онази опходњу. Другови онога витеза, којијахаше паиред, откришс главе; сам(1 он једини, нодигав сс мало па стремену, да види читаву гомилу, не скиде шлсма. Стајаше иа стременима и гледаше. Светина се стаде бунити. — Пе открива главе! — шапутаху, —- поганин! А кад тс рсчи дођоше до ушију витезу, трже се, мало се иромисли, а после наглим покретом откри лице и главу. И указа се очима гледалаца свима добро познато обличје, круппих, сурових црта, обелсжених мрачним изразом. Очи испод густих, накострешених обрва ногледаху готово грозно, пркосно и дрско. Боре по челу и лицу и ироседа коса сведочаху о годинама витсжевим. 11е скидаше очију са светипе; држање му беше охоло.