Stražilovo

НЗ 166 ЕЗ—

Жагор умуче. Настадс тишина; и духовпици прсстадоше певати; опходња стаде. Велика пренераженост обузе све листом. Беше то Винч од Шамотула. Наједаред, као на дани знак, један крик гнева, срџбе и злоће раздера ваздух. — Издајица! — дераху се, — злочинац! на смрт! на смрт! проклетник! Тисућа стиснутих песница диже се у вис. Коњ Нинчев се пропињаше, Фркаше, и држан снажном левицом седаше на стражње ноге, дизаше главу и бацаше гхену иснод жвала. Војвода десном руком зграби за балчак од мача. Ио намргођеноме му лицу, које канда застираше унутарња брига, прелсти муња гнсва. И беше тако грозан тренутак, да изгледаше, с ће светина насрнути иа војводу, а он ће својим нреетупима додати још један: убиство неоружаних. Насуирот Винчу истачс се одмах стари Прибислав. Размакоше се пред њим; умуче дрека, а седи друг краља Локтка, изишав на отворено место, мирним. поузданим, неустрашеним ногледом погледа у лице охолом војводи. Настаде свечана тннпша, прекидана само шуштаљем литија, које се иолахко лелујаху у ваздуху. Винч одмах иознаде, ко му стаде на супрот. Мсђу н.им и Напивономвладаше давнашња мржња. Тај исти мирпп и неустрашени поглед прожизаше га некада на бојишту, кад је Винч ишао протпв својих, на челу крсташких чста. Сукобили се једном онда у боју и сударили се тако јако, да су штитови одјекпули, панцир се одбио од нанцира, а коњи у мало пе иопадаше на земл.у. Винч је подигао мач и био би, без сумн.е, убио противника, — али у тај мах зачује потмуо глас, глух, који му до дна нотресе душу: — Издајицо! — викаше тај глас — крв та на тебе и на твоје потомство!. . . Пред силом тога гласа и тога нроклетства тргнуо сс онда Винч и пемоћно спустио мач, а и сада, пред старцем, трзаше силно коња, као у напрасној махнитости. Прибислав не скидаше очију с њега, — Винчу — јави сс најзад полахко, гласом, који дрхћући забруја у ваздуху, — Винчу, што си дошао: да се кајеш или да сс ругаш?... Поруга искриви уста, а муп.а гнсва прслсти онет преко лица војводииа. Стара мри;ња ожпвн. Ранан му, ако нс има-

њем, оно достојанством, а виши опћим поштовањем, иријатељ и саветник краљев, који јс Винчу одузео намесништво, тај, који јс увек радио на државном јединству и имао целину на уму, тлачећи себичне ножуде, који се је, значењем својим и утецајем у Великопољској, смео мерити с његовим — Наленча од Шамотула угледом, родом и значењем, — Прибислав од Борка стајаше опет иред њим... Стајаше неоружан, али јачи сто пута, него онда, кад сеје сукобио с њим у боју штитом 0 штит. Наслоњен на иалицу, сед, погурен старац, кукавно одевен у сиви каФтан, као гоља, иодигао ноносито главу и мерио га смелим погледом, њега, госиодара од Шамотула, који пе знађаше себи премца. — Један мах, један ударац мачем, и труп дрскога старца трзао би се у прашини; једна реч, један знак, и оружана дружина Винчева насрнула би на ту гомилу стараца, жсна и деце, растерала би и прегазила копитама нобуњену ноганију, којањему, недавноме намеснику, бацаше иогрду у лице. Светипа га је проклињала, — а тај се старац осмелио, да му говори о кајању!... Све те мисли пројурише, у тренутку, кроз душу војвоДину. Већ се опет стаде дизати грозни жамор, кад Прибислав заиита по други нут: — Винчу, јсси ли дошао да сс ругаш?... а ако си дошао да се кајеш — па колеиа! Коњ војводин, силпо тргпут, стаде скакати упроппице. — Даље! — цикне Винч, пе могући се више уздржати, — поштуј краљеву заповед, ја сам ту по његовој вол.и и иод његовом заштитом... Даље!. . . А иа те речи захуча бура. Дрека, јека, клетве измешаше се у један моћан глас: — Издајица! издајица! на смрт! Прибислав испружи руке: — Иди! — крикне, а глас му за час падјача вреву. — Иди . . . али с том клетвом, коју си чуо. . . Иди и чекај суд — близу је! Коњ Винчев полети трком, бацајући земљу коиитама. За њим ее натури читава дружииа, дижући облаке од прашине. Онходња се крсну с места, светина се заталаса и пођс полахко дал.с, прекинута псема побожпа забруја оиет у ваздуху, али ју придушаваше граја од клстава. — Па смрт! на смрт! издајник! нроклет