Stražilovo

-43 168 Е»-

Свакако је Константин VI био слаб и немарно одгојен. Ну зар му није она могла бити на руци као мати и саветница? Зар не би утецај, који је она као прва саветница монархова имала на државне послове, довољан био да страст частољубља у склад довсде са светим осећајима и дужностима материнским? Али све то није било доста властољубивој жени, која је државна достојања делила међу своје ноткунљиве штићенике а команде у гарди и у војсци иоверавала својим нолитичким иријатељима, који су јој помогли да уништи иконокласте. Страховање п.ено. да ће јој син моћи ностати самосталан те јој сметати у њеним страстима, нагонило је те је већ свршено прстеновање Константина са Ротрудом, ћерком Карла Великог, оџозвала, јер се бојала Франачкога таста и нове царице, да Ке и једно и друго хтети утецати на Константина. * Носле некога комилота против царице, који је био откривен те пријатељима младога цара донео и сувише строгу казну, побуни се један део војске иротив узурпаторске царице-регенткиње те Ирина мораде захвалити, да начини места свом сину, правом владару. На жалост је Константин слабошћу, незахвалношћу и свиреношћу за кратке своје владе (790—797) осрамотио све сјајне васпитне резултате те је матери олакшао да га мрво.и нриликом свргне с престола. Сплетке царичине, којима је сврха била да сина збаци с престола, иревазилазе одиета све, што се даје замислити, и показују нам ту ђаволску жену у најгнуснијем облику. Она је умела мржњу па сина свог међу војском, међу свештенством, на чак и међу дворанима и пријатељима царевим тако да потпали, да човек ни најмање не може носумњати у крајњу моралну поквареност те жене.. Да би са свим упропастила свога сина, латила се исто тако оштроумно замишљене као и гнусне снлетке. Она је била опазила, да је цар своју, негда му наметнуту, жену присилио на развод па је лукавством нагонила иатријарха Тарасија да даде благословити нови брак Константинов са неком дворанком његове матере. Но тада се диже уважено, моћно, аскетско све* Свакако је томе Доприиело нешто и гркомрзо уплетање паиеке курије. Силетке из Рима канда су царици врло добро дошле биле, да увмогне са спим прекинути преговорс с Карлом Великим. 0 томе гонори опширно Твофнн , који прича и то, да јс Ирина доцнијс сама хтела да 11о1)Г за Карла Великог те се овај већ упустио био с п.омс у прсгоио11с, којс јс прскииуло то, што јс Мрина била. сиргнута.

штенство манастиреко — на челу им Нлатон, игуман манастира Сакудија иа витинском Олимну — нротив тога, што је повређена црквена дисциилина и ред. На тај начин иостаде цар међу народом непопуларан, нарочито кад је, огорчен са отворена им устанка, неколицину најуваженијих духовника прогнао. Уз то се замерио и евојој јерменској гарди, којој је мати сплеткашица најгнуснијих ствари дојављивала о свом сину. Константин се тада даде навести на најстрожије мере против својих гарда, које сад стадоше мрзити цара. ТакојеИрина ионижавала свога сина и дражила је војеку, народ и свештенство против законитога цара, који, кад дочује за комнлот, гледаше да умакне, по га завереници стигну и у највећим мукама на заиовест рођсне му матере искоиају му очи. Од то је доба влада Ирине, која је сад дошла до самбвласти, била низ најнижих насил.а. Нечовсчна жена, која је своје рођено ,лете дала осленити, није се грозила ни каква више недела. Чак и највећи ласкавци и величаоци њене владе, који су, у интересу цркве, тежили, да забашуре њене нороке и злочине, долазе у неирилику, кад говоре о неделу са рођеним сином, и двосмисленим алузијама теже, као што чини на пример ТеоФан. да злочин са виновнице свале на најмљене убице*. Нластољубље и слепа верска ревиост у карактеру те византијске царице иодсећа на потоњу Катарину Медичи, па ипак лик победилице Хугенота, која се никад није одрекла својих материнских осећаја, бледи према жени, чије је необуздано частољубље у закутак бацало све друге осећаје. Катарина, охола и властољубива као сви Медичијевци, мислила је да ће послужити интересима цркве и свога сина, кад је, ирожмана мрачним верским Фанатизмом, пристала на то, да се у Паризу нролије онолика крв**. НапрОтив Ирина није нознавала других интереса до евојих, па кад се одлучила на најгнуенији злочин, што га познаје историја човечанства, тоје * СгИЉоп. IX. стр. 307. ** Као што је иознато, дао је пана Гргур ХШ цосле оне тужно-знамените Вартоломијевске ноћи, које је ногинуло три хиљаде Хугенота, сковати сноменицу, на којој јв на предњој страни био његов лик а на страасњој анђео осветник са натписом: 11§опоШгит 8ћ'а§'ев. Катарпна сама дала је сковати другу колајну, тако звану краљевску мсдаљу, са натписом: Р1е$ав ехсИауК; јпМШат. (Побожност јс изазвала справедљивост). То нодсећа на Иринино благодарење у Софијиној цркви после норазе иконокласта. 1 .1овек не зиа, да ли у оба ова с.чучаја випге да сажал.апа свравгдљивогт или особену побожногт!