Stražilovo

чз 167 к-

био! елушаше Винч, одмичући трком, као да га што гони.

— Чекај суд! Прибислављеве.

брујаху му у души речи

(Наставиће се)

ЖЕНСКИ КАРАКТЕРИ У СТАРОЈ ВИЗАНТИЈИ (Наставак)

удри иначе државник Лав Исавријски у своје Је време преухитрио решење ^иконског питања. Без мн.ога размишљања упустио се цар у борбу, са које се доцније зацедо чешће покајао. Нијс тако радила млада Ирина, кад је ваљало васноставити иконе. Ире но што је одсудно ударила на иконокласте, брижно је промерила Јиансе уснеху, јер је добро знала, да иокушај с обзиром па велику моћ нротивника може и омахнути. Опрезно и по одрефену плану стало се спрсмати. Пре свега се ишло за тим, да се одузме важност закоиима сабора Ијеријонског и декретима Лава III и Константина V, који су били издани против култа икона, па онда иконокластички патријарх Павле буде примораи да захвали а за натријарха буде изабран Ирини одани шсф кабинета ТарасиЈе. Па тек после две године, кад су чете и гарде, које су билс одане иконокластичкој страици, биле дислоковане и за заиоведнике постављени били са свим иоуздаии 0Фицири, ударило се свом снагом те се годипе 787 сазвао сабор у Иикеју, који је, уз номоК љих сто и тридесет калуђера и збачених игумана а у нрисуству носланика папе Адријана I, закључке Ијеријонског сабора жигосао као јеретичке, васпоставио култ икона а па иконоклостичког патријарха бацио вечиту анатсму. Нобеда икоподула билаје услед тога савршена, како се само могло замислити. Само не треба питати, какви су иризори дошли за закључцима НитЈејскога сабора и како сс страпшо осветила побеђсној странци странка победилаца.*

* Сабор је био септембра 787 у Пиксји. На сабору су била и три знаиеиита савремепа ] сторичара: Ни1шфор (доциије 800—815 натријарх), Георгије, сипђео патријарха Тарасија, и љегов пријатељ ТеОФаи, сдавии црквени историчар. Имена иконокдастичких латријараха, које еу на том еабору ирокледи, јесу: Анастаеије, Кјнстмнтип и Нићита. Да би се бар у једпом правцу дала нека врета кондссије иконокластама, изјавио је сабор изреком, да „служен.е" иконама пе треба смешати са „обожапан.ем' 1 , тако

Противницима, који нису хтели да се нокоре декретима регенткињиним, претило је изгнанство и смрт. Улице Византије Формално су биле поилављене крвљу убијених. Заиомагање се орило од једног краја варопш до другога, а дотле се лепа, дивљом верском ревношћу нрожмана победилица кроз варош возила до СоФијине цркве. Кајасе њена четир бељца држала су четир патриција, који су пешке ишли уза главне кочије. Благодарење у С офијиној цркви, која је оиет била украшена иконама, величало је победу пад оном јереси, коју је распростирао предак овоме цару, што сад у нуну царском сјају, седећи на узвишену престолу, слуша страшне речи, што их патријарх у знак анатеми просипа на све, к->ји исповедају лажинауку Лава Ш. Дотле можемо иратити ту одиста ваиредно даровиту жеиу. Безгранично љеио частољубље и иеобуздаиа јој верска ревпост у стању су до душе унаказити црте у те ванредне жене, али се дају оиравдати. Нарочито се њен Фанатизам, у колико се поштепо с њимс мислило, мора узети као религијозно уверсњс, нојачано до крајње активности. Газборитост, којом је Ирина извршивала своЈ'е планове, доказује шта више необичан државиички дар, којем се свако мора дивити. Ну пе да се онравдати пеобуздаио властојвубл.с, које ју сад обузе те је стаде гоиити са једиог злочина на други. Она, која је до сад скоро неограничено владала, нијс могла нојмити, да сад мора власт уступити другом неком. Што јс тај други неко био њен сип, то није мењало њена назора. Оиа је чак и њега мрзила, јер јојје стојао на путу. Ие бп марила била и да он умре, само да узде власти задржи у својим рукама. исто да се искључују кипарије те сс само донуштају бојом рађене иконе, мозајици и всзи иа светим одеждама и утварима. На овај део саборскога закључка није нристада римска црква, него је задржала и кинарије, ма да су тада обе цркве биле још спојене. Види о том 1)г. 6. I 1 . ЛсЉћС1'^, (Ј08е1пс1]1с с1ог Ј !угишЦпег, ЈЈегЦн, 188о.